NATO agresija na Srbiju, tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), započela je 24. marta 1999. godine u 19:53 časova i trajala je 79 dana, do 10. juna 1999. godine. Ovaj vojni napad predstavljao je presedan u međunarodnim odnosima jer je izveden bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Prvi projektili pali su u Prokuplju, gde je poginuo vojnik Boban Nedeljković, prva žrtva agresije. U prvom talasu napadi su usmereni na više od 20 objekata širom zemlje, uključujući Prištinu, Kuršumliju i aerodrome u Podgorici. Gađani su bili i ključni vojni i infrastrukturni objekti, kao i sistemi veze.
Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom bombardovanja poginulo je 1.031 pripadnik vojske i policije, dok je 5.173 vojnika i policajaca ranjeno. Civilne žrtve su bile još veće, sa oko 2.500 poginulih civila, uključujući 89 dece, i oko 6.000 ranjenih, od kojih su 2.700 bila deca.
Zvanično, kao razlog za agresiju NATO je naveo „humanitarnu krizu“ na Kosovu. Tokom 1998. godine, došlo je do niza oružanih sukoba između snaga SRJ i tzv. OVK, koja je izvodila napade usmerene na snage bezbednosti i civile. Ključni povodi za intervenciju uključivali su događaje u Račku i neuspešne pregovore u Rambujeu. Nakon što je Skupština Srbije odbila prisustvo stranih trupa na svojoj teritoriji, NATO je pokrenuo vazdušne udare.
Bombardovanje je izvršeno sa brodova u Jadranskom moru i iz vazduhoplovnih baza u Italiji. U početku je učestvovalo oko 70 aviona dnevno, a kasnije i do 400 letelica. Tokom 79 dana, registrovano je više od 18.000 preleta, a bačeno je oko 22.000 tona projektila, uključujući 37.000 kasetnih bombi i municiju sa osiromašenim uranijumom.
Uništeno je oko 50% proizvodnih kapaciteta Srbije, 25.000 stambenih objekata, 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeni su i aerodromi, bolnice, domovi zdravlja i škole, a uništene su i rafinerije, što je izazvalo ozbiljne ekološke posledice. Među najznačajnijim napadima su bombardovanje RTS-a, razaranje Televizije Novi Sad i bombardovanje ambasade Kine u Beogradu.
Agresija je završena potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999. godine, uz međunarodne pritiske i pretnje kopnenom invazijom. Poslednji projektili pali su 10. juna, označavajući kraj bombardovanja.
Šteta je procenjena na oko 100 milijardi dolara, a dugoročne posledice uključuju povlačenje snaga SRJ sa Kosova i međunarodno prisustvo u toj pokrajini. Ovaj događaj ostaje jedan od najznačajnijih i najkontroverznijih trenutaka u novijoj istoriji Balkana, obeležavajući kraj jednog perioda i početak dugoročnih promena koje se i danas osećaju.
