Na jednom portalu je objavljeno da je film „Zona Zamfirova“ Zdravka Šotre titlovan na književni jezik. U pitanju je HRT, a logika ovog postupka može se razumeti, iako je s druge strane čudno da se tako nešto dešava. U Srbiji, na primer, slušamo i razumemo pesnike poput Tončija Huljića ili Đibonija koji pevaju na dalmatinskom dijalektu. Generacije su uživale u seriji „Velo misto“ bez ikakvih problema u razumevanju dijalekata. Međutim, ako je film „Zona Zamfirova“ titlovan u Srbiji, to ukazuje na problem u razumevanju kulturne baštine i dijalekata koji su deo našeg identiteta.
Prevesti Stevana Sremca na „književni jezik“, ili Vukov, narodni jezik, može se uporediti sa epizodom pesme „Udavija se jedan nišlijski kalfa“ u izvođenju Niške grupe Groš. Ova pesma, nastala pre više od jednog veka u Nišu, nema poznatog autora, a njen tekst je napisan na niškom dijalektu. Južnjački dijalekti u Srbiji su veoma različiti, a razumevanje dijalekata može varirati čak i među onima koji dolaze iz bliskih geografskih područja. Na primer, kao rođeni Nišlija, teško razumem vranjanski dijalekt, iako prepoznajem ključne reči u kontekstu.
U devedesetim godinama, grupa Groš je snimila pesmu „Udavija se jedan nišlijski kalfa,“ a ja sam bio uključen u proces snimanja spota. Nakon što je spot bio završen, muzički urednik iz RTS-a, koji nije poticao iz južnjačkog dijalektskog područja, primetio je da ne razume tekst i sugerisao je da bi ga trebalo titlovati. Moja reakcija bila je ironična, jer je bilo pokušaja prevoda teksta koji nisu uspeli. Na kraju, spot nije emitovan, a kaseta je izgubljena godinama.
Vraćajući se na Stevana Sremca i njegovu „Zonu Zamfirovu,“ smatram da on ne bi dozvolio prevođenje dijalekta na književni jezik. Njegovo delo uspeva da prikaže srpski tradicionalizam i duboko razume naš mentalitet. Kroz humor, drama i socijalne aspekte, „Zona Zamfirova“ je značajna ne samo kao komedija, već i kao refleksija društvenih normi i vrednosti. Sremac je uspeo da uhvati suštinu južnjačkog identiteta, koji se može izraziti kroz dijalekt.
U današnje vreme, kada se suočavamo s globalizacijom i liberalizmom, pitamo se gde su snažni i simbolični tekstovi. Dušan Kovačević je istakao da je vreme cenzure bilo plodonosno za umetnost, a mnogi značajni umetnici su se pojavili u vremenima kada su se suočavali s ograničenjima. U tom smislu, dijalekt može biti bogatstvo koje obogaćuje naš jezik i kulturu.
Zato je važno ne samo prevesti dijalekte, već ih razumeti i ceniti. Učenje dijalekata može obogatiti naše duhovno i intelektualno postojanje. U lingvistici, dijalekti se tretiraju kao bogatstvo jezika i naroda. Na kraju, postavljam pitanje: zašto ne bismo pokušali da naučimo dijalekt umesto da ga prevođamo? To bi nas učinilo bogatijima, duhovno i intelektualno.
U svetu gde se jezik i kultura stalno razvijaju, važno je da ne zaboravimo na svoje korene i da cenimo raznolikost koju dijalekti donose. Oni nisu samo sredstvo komunikacije, već i deo naše identitetske strukture koja oblikuje način na koji percipiramo svet oko sebe. Naša sposobnost da razumemo i komuniciramo kroz dijalekte može nas povezati sa našom tradicijom i kulturom na dubljem nivou.
