Aleksandra Kovač, kompozitorica filmske i pop muzike, nedavno je podelila svoja iskustva i refleksije o svojoj karijeri, muzici i izazovima s kojima se susrela. U razgovoru sa Tanjugom, Kovač je istakla da je prvi album njenog dua K2, koji je objavljen 1995. godine, predstavljao „oazu pozitivne energije“ u Srbiji tokom teških vremena. Njihov rad bio je oslobođen teških tema koje su tada dominirale društvom, a pesme su bile „svetlost i radost“ u mračnim trenucima.
Album K2 je nedavno remasterizovan u povodu 30 godina od njegovog prvog izdanja, što je Kovač doživela kao priliku da ponovo prikaže muziku koja je u to vreme bila odsutna u Srbiji. „Donašale smo muziku koja nije bila prisutna, kombinovale smo različite stilove kao što su hip hop, raga, džangl, arenbi i balade“, rekla je Kovač.
Kovač je takođe postala prva muzičarka iz Srbije koja je 2006. godine dobila MTV nagradu „Best Adria Act“, što je za nju bilo ispunjenje dečijih snova. Kada je proglašena za pobednicu u Kopenhagenu, to je bio, kako je rekla, „neverovatan osećaj“. „To je bilo važno za Srbiju i za mene lično“, dodala je.
Iako je dobijanje Emtivi nagrade bilo značajno, Kovač je napomenula da joj nije donela mnogo prednosti u muzičkom svetu. Iz svojih iskustava, shvatila je da je novac ključan faktor koji obezbeđuje poziciju u muzičkoj industriji. Takođe se osvrnula na komentare koji su se pojavljivali nakon uspeha njenog prvog albuma, sugerišući da je njihova muzika rezultat rada njenog oca, poznatog kompozitora Kornelija Kovača. „To su bili komentari iz patrijahalnog društva“, priznala je.
Kovač se osvrnula i na iskustva koja je stekla posmatrajući svog oca u radu, ističući da je ona naučila mnogo o muzici, aranžiranju i odnosima sa ljudima. Njena saradnja sa Šabanom Šaulićem na pesmi „Nemam više nikoga“ bila je vrlo posebna, jer je znala kako da poveže njegov glas sa emocijama.
Jedna od njenih omiljenih pesama je „Najduža noć“ iz filma „Zaspanci za vojnike“, koja, prema njenim rečima, predstavlja „najdivniju pesmu ispevan o patriotizmu“. Kovač je naglasila značaj filmske muzike i kako ona pruža prostor za razvoj emotivnih motiva, za razliku od pop muzike.
Na kraju, Kovač je izrazila zabrinutost zbog stanja u domaćoj muzičkoj sceni, naglašavajući „amaterizam“ koji primećuje u mnogim pesmama koje se danas produciraju. „Čujem nešto što ne bih javno izgovorila… to je čisto neznanje“, izjavila je.
U razgovoru o svom radu na muzici za film „Dara iz Jasenovca“, Kovač je priznala da je taj projekat bio emotivno izazovan i da je tokom rada često plakala. „Muzika mora da oda čast svim žrtvama i da bude najnežnija, najemotivnija, a dramatična i strašna na trenutke“, rekla je.
Na kraju, Kovač je izrazila podršku kolegama muzičarima, pohvaljujući rad Željka Joksimovića, Aleksandre Radović i drugih. „Uvek se osetim srećnom što postoje ljudi koji rade kvalitetne stvari. Imamo potrebu da kažemo: ‘Samo napred!’“, zaključila je Kovač, pokazujući svoju posvećenost muzici i podršku talentovanim umetnicima.
