Srbi i Hrvati se, prema analizi američke CIA, mogu suočiti s mogućim sukobom zbog vode iz Dunava, što ukazuje na ozbiljnost borbe za strateške resurse u kontekstu klimatskih promena. Ova procena proizašla je iz izveštaja koji je napisan još 1974. godine, a koji je postao javno dostupan tek 2015. godine, otkrivajući potencijalne krize izazvane klimatskim promenama širom sveta.
Izveštaj, nazvan „Studija klimatoloških istraživanja i njihov uticaj na obaveštajne probleme“, ukazuje na to da su stručnjaci iz CIA već tada prepoznali značaj klimatskih promena i mogućnosti da se one koriste kao oblik oružja. Ova analiza naglašava da stabilnost mnogih država zavisi od pouzdanih izvora hrane i vode, što će biti ugroženo u svetlu predstojećih klimatskih promena koje mogu dovesti do suša i gladi.
U izveštaju se naglašava da će borbe za vodene resurse postati sve intenzivnije, posebno u kontekstu globalnih klimatskih promena koje bi mogle ugroziti nacionalnu bezbednost, kako Sjedinjenih Američkih Država, tako i evropskih zemalja. U tom smislu, klimatske promene se smatraju pretnjom koja može izazvati ozbiljne sukobe između država.
Centar za klimatske promene CIA, osnovan 2009. godine, do sada nije objavio nijedan izveštaj, što dodatno podstiče sumnju u dostupnost informacija o ovim pitanjima. Postoji zabrinutost da bi delovi centralne Evrope mogli postati klimatski ekstremni, sa velikim temperaturnim amplitudama i jakim vetrovima, što bi dodatno otežalo poljoprivredu i dovelo do gubitka plodnog tla.
Kao primer izveštaj navodi situacije poput sukoba između Pakistana, Indije i Kine, koji su svi naoružani nuklearnim oružjem, a bore se za resurse na svojim granicama. U tom kontekstu, Dunav, koji prolazi kroz 12 država, može postati fokus sukoba između Srbije i Hrvatske, ukoliko dođe do ozbiljnih kriza oko vodoopskrbe.
Darko Obradović iz Centra za stratešku analizu smatra da se u budućnosti može očekivati borba za strateške resurse, uključujući vodu, posebno u nestabilnim regionima. On naglašava da kontrola resursa može dovesti do nasilnih sukoba ako ne postoje okviri za saradnju. Srbija, kao članica EU, mogla bi biti pošteđena ovih rizika, dok bi razvoj zajedničkih pristupa održivom razvoju mogao pomoći u rešavanju ovih pitanja.
Obradović takođe ukazuje na to da su dezinformacione kampanje oko resursa, poput litijuma u Srbiji, ozbiljna pretnja koja može oslabiti ekonomsku moć zemlje. Ipak, veruje da će članstvo u evroatlantskim strukturama smanjiti rizik od međusobnih sukoba između Srbije i Hrvatske na minimum.
U svetlu ovih informacija, postavlja se pitanje kako će se države uklopiti u kontekst rastućih klimatskih izazova i potencijalnih sukoba za resurse, a posebno vode, u regionima gde već postoje tenzije.
