Kupci su navikli da ih u restoranima, kafićima ili prilikom dostave hrane pitaju da li žele da ostave bakšiš. Međutim, ova praksa bi mogla postati deo svakodnevne kupovine u prodavnicama. U Nemačkoj, neki trgovinski lanci već testiraju mogućnost da kupci prilikom plaćanja karticom ostave dobrovoljni bakšiš zaposlenima, što izaziva brojne polemike. Dok trgovci smatraju da bi to moglo nagraditi kvalitetnu uslugu, kupci su skeptični, a udruženja za zaštitu potrošača upozoravaju da bi ovakav model mogao stvoriti neprijatan pritisak prilikom plaćanja.
Trgovinski savez za tekstil, obuću i kožnu robu smatra da bi digitalni upiti za bakšiš mogli uskoro postati uobičajeni u prodavnicama modne robe. Ova ideja je usmerena na nagrađivanje dodatnog truda prodavaca koji pomažu kupcima pri izboru veličine, donose robu iz skladišta ili daju savete o održavanju proizvoda. Savremeni kartični terminali već omogućavaju da se bakšiš jednostavno doda prilikom plaćanja, a praksa nije potpuno nova. U poslovnicama lanaca obuće Aktiv Schuh i Shoe City, kupci koji plaćaju karticom već dobijaju pitanje da li žele da ostave dobrovoljni dodatak.
Prikupljeni novac se, prema rečima kompanija, raspodeljuje među zaposlenima. Neki drugi trgovci takođe testiraju ovaj model kako bi procenili reakcije kupaca. Međutim, reprezentativno istraživanje agencije YouGov pokazuje da većina građana ne podržava uvođenje bakšiša u maloprodaji. Samo 27 odsto ispitanika reklo je da bi bilo spremno da ostavi dodatni novac za dobru uslugu i savetovanje, dok gotovo dve trećine ispitanika takvu mogućnost u potpunosti odbija.
Veliki trgovinski lanci poput Galerije, Bauhausa, H&M i Deichmanna za sada ne planiraju uvođenje opcije za ostavljanje bakšiša na kasama. U supermarketima i diskontima, gde je brzina naplate jedan od prioriteta, digitalni upiti za bakšiš smatraju se nepraktičnim. Kritike dolaze i od nemačkog sindikata Verdi, koji upozorava da bi kompanije mogle prebaciti odgovornost za pravedne zarade zaposlenih na same kupce.
Udruženja za zaštitu potrošača takođe dele sličan stav. Ona upozoravaju da bi kupci mogli da se osećaju pod pritiskom kada se na ekranu terminala iznenada pojave opcije kao što su „3 odsto“, „5 odsto“ ili „7 odsto“. U takvim situacijama, kupci bi mogli ostati s utiskom da je dodatna napojnica praktično obavezna, pogotovo ako je opcija za odbijanje bakšiša teško uočljiva ili komplikovana za izbor.
U ovom kontekstu, postavlja se pitanje kako će se ovakva praksa razvijati i da li će postati uobičajena u maloprodaji. Dok neki trgovci veruju da će ovo poboljšati kvalitet usluge i motivisati zaposlene, kupci su već izrazili zabrinutost zbog potencijalnog pritiska. Mnogi smatraju da bi ovakvo uvođenje bakšiša moglo umanjiti zadovoljstvo kupaca i stvoriti dodatnu napetost u već i onako stresnim situacijama prilikom kupovine.
Ukoliko se ovakav trend nastavi, trgovci će se morati suočiti s izazovima kako da zadrže svoje kupce i istovremeno nagrade svoje zaposlene. Na kraju, uspeh ovakvih inicijativa zavisiće od sposobnosti trgovaca da pravilno komuniciraju benefite i da osiguraju da kupci ne osećaju pritisak prilikom donošenja odluka o ostavljanju bakšiša. U svetu gde se očekivanja kupaca brzo menjaju, trgovci će morati pažljivo razmotriti kako će implementirati nove prakse koje bi mogle uticati na njihovu reputaciju i odnose sa potrošačima.
Ova situacija pruža priliku za dalju diskusiju o tome kako se tradicija bakšiša može prilagoditi modernoj maloprodaji, a istovremeno zadržati zadovoljstvo kupaca na prvom mestu.
