Marina Kovačević, rediteljka i direktorka Instituta za performativne umetnosti i socijalni rad, istakla je da programi u kazneno-popravnom sistemu Srbije, uz podršku Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, imaju za cilj ne kaznu, već korekciju ponašanja i smanjenje kriminaliteta. Kovačević je naglasila da je promena moguća samo ako postoji volja i želja bivših osuđenika da se promene.
Ovi programi, kako je rekla, usmereni su na prepoznavanje i njegovanje dobrih osobina kod pojedinaca. Prema njenim rečima, svrha zatvora je da kroz odgovarajuće programe omogući lakšu integraciju osuđenika u društvo. U okviru službe za tretman postoje različiti programi, uključujući psihološke i stručne obuke. Kovačević je naglasila da proces resocijalizacije ne podrazumeva samo postignuće, već i pravo na grešku i priliku da se ta greška ispravi.
U Sremskoj Mitrovici, Kovačević je istakla programe koji nude obuke za deficitarna zanimanja, kao što je potkivanje konja. Ova profesija je dobro plaćena, ali Kovačević naglašava da je važno da osuđenici ne samo da savladaju zanat, već i da se osećaju kao ljudi, da dobiju validaciju od zajednice. Takođe, dresura pasa je još jedno zanimanje koje se nudi, koje pomaže u razvoju odgovornosti i emocionalne stabilnosti.
Kovačević je pomenula i dokumentarni film „Šapa spasa“, koji će biti prikazan 22. aprila i koji se bavi ovim temama. U okviru umetničkih projekata, radila je na predstavi inspirisanoj Dostojevskim, u kojoj su učestvovali i osuđenici, prikazujući dinamiku unutar zatvorske zajednice. Predstava je izvedena više puta u kazneno-popravnim zavodima i imala je simbolički značaj vraćanja duga zajednici.
Osim toga, Kovačević je ukazala na ozbiljan problem zlostavljanja u detinjstvu, koje često oblikuje kasnije nasilno ponašanje. Zlostavljana deca često odrastaju u nasilne odrasle osobe, a društvo ih kažnjava bez razumevanja uzroka. U ženskom zatvoru realizovala je program „Njena priča“, koji se bavio nasiljem nad ženama kroz pozorište i kreativno izražavanje. Predstava je bila prilika da učesnice podele svoja iskustva i osećanja o kajanju i želji za novim životom.
Kovačević je takođe naglasila da žene u zatvoru nisu „kriminogena struktura“, već da su njihova dela često rezultat socioekonomskih i porodičnih faktora. One su često dvostruko stigmatizovane, kao osuđenice i kroz svoje rodne uloge. Pomenula je i kvalitetan rad sa osuđenicama u zatvoru u Požarevcu, gde su kroz obuke i umetničke projekte ponovo osetile svoju vrednost.
Učesnice programa su stekle samopouzdanje i osećaj pripadnosti, a kada su se suočile sa publikom, doživele su ponos i sreću. Kovačević je istakla da je postpenalni prihvat ključan period nakon izlaska iz zatvora, ali da društvo često ispoljava osude prema bivšim osuđenicima. Mnoge od njih se suočavaju sa izazovima poput nedostatka dokumenata i podrške, što otežava njihov povratak u društvo.
U poređenju sa američkim sistemom, Kovačević je naglasila da su kaznene politike u Srbiji znatno blaže i više usmerene na rehabilitaciju. U SAD postoji mnogo strožih kazni, uključujući doživotne zatvorske kazne bez mogućnosti pomilovanja. Kovačević je podelila priču o osuđeniku iz zatvora San Kventin, koji je postao edukator drugim zatvorenicima, ali nikada neće napustiti zatvor.
Na kraju, Kovačević je zaključila da je u Srbiji poštovanje ljudskih prava na višem nivou nego u mnogim drugim zemljama, uključujući SAD, gde društvo često ne daje drugu šansu onima koji su pogrešili. Ova perspektiva naglašava važnost rehabilitacije i resocijalizacije kao suštine kazneno-popravnog sistema.
