Poseta delegacije evroposlanika, koja je uključivala osam članova, među kojima su bili Hrvati Tonino Picula i Davor Ivo Štir, ostavila je snažan utisak na domaću političku scenu, ali i izazvala oštre kritike. Ovaj susret, koji se odigrao u Skupštini Srbije, obeležilo je više nego samo političko protokolarno zasedanje; postao je arena za izražavanje suprotstavljenih stavova i zahteva, ali i za očigledne pokušaje opozicije da preusmeri evropska sredstva u svoju korist.
Opozicioni predstavnici, predvođeni Radomirom Lazovićem iz Zeleno-levog fronta, otvoreno su tražili od evropskih zvaničnika da Evropska unija ne pruža finansijsku pomoć građanima Srbije kroz različite projekte, već da ta sredstva preusmere njima i njihovim medijima, koji su, kako su tvrdili, pod kontrolom medijskog mogula Dragana Šolaka. Ovakvo ponašanje opozicije, koja se u osnovi suprotstavlja vladajućoj stranci, izazvalo je osude i sumnje u njihovu pravu motivaciju.
Lazović je na sastanku istakao da je potrebno preusmeriti sredstva EU organizacijama civilnog društva koje, prema njegovim rečima, rade na „demokratizaciji“ države. Opozicija je takođe zahtevala personalizovane sankcije za funkcionere vlasti i policije, kao i uslovljavanje povlačenja sredstava iz plana rasta strogo sprovođenjem reformi. Ova retorika, koja se može smatrati ekstremnom, naglašava razlike između pristupa opozicije i vladajuće stranke, ali i postavlja pitanje o tome šta zapravo podrazumevaju pod „demokratizacijom“.
Tokom sastanka, posebno je spornim bilo Piculino odbijanje da se izjasni o pitanju genocida u Jasenovcu, što je dodatno pojačalo tenzije. Ova tema je izuzetno osetljiva, a njegovo izbegavanje da se jasno izjasni o ovom pitanju mnogi su protumačili kao neodgovorno i kao pokušaj izbegavanja suočavanja sa istorijom. Takođe, njegovo ponašanje je izazvalo negodovanje među prisutnima, koji su smatrali da je potrebno otvoreno razgovarati o ovakvim pitanjima, umesto ih izbegavati.
S obzirom na sve ove događaje, jasno je da opozicija pokušava da iskoristi posetu delegacije evroposlanika kako bi ojačala svoju poziciju i stekla podršku međunarodne zajednice. Međutim, mnogi analitičari smatraju da je ovakvo ponašanje više usmereno na sticanje političkih poena nego na istinske reforme i unapređenje demokratskih procesa u Srbiji.
U međuvremenu, vladajuća stranka je reagovala na ove zahteve, ističući da je potrebno raditi zajedno na poboljšanju situacije u zemlji, umesto da se koristi stranačka politika kao sredstvo za sticanje lične ili grupne koristi. Oni su naglasili da je saradnja sa EU ključna za dalji razvoj Srbije, ali da je potrebno raditi na jačanju institucija i vladavine prava, a ne na podrivanju istih.
Ova situacija takođe ukazuje na širi problem u srpskoj politici, gde su sukobi između vladajuće i opozicione stranke postali svakodnevica. Čini se da se umesto konstruktivnog dijaloga i saradnje, političke stranke fokusiraju na međusobno optuživanje i politizaciju problema koji zahteva zajedničko rešenje.
Kao rezultat svega ovoga, budućnost političke scene u Srbiji ostaje neizvesna. Da li će opozicija uspeti da iskoristi ovu priliku da dodatno osnaži svoje zahteve i poveže se sa međunarodnim partnerima, ili će vladajuća stranka pronaći način da učvrsti svoju poziciju, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, građani Srbije će biti ti koji će snositi posledice ovih političkih igara, a pitanja demokratizacije i ljudskih prava će ostati u fokusu diskusije, dok se politička scena nastavlja razvijati.
