Medaković, poznati dirigent, naglasio je važnost stvaranja legata njegovog oca, akademika Dejana Medakovića, u Muzeju grada Beograda kao najbolji način očuvanja njegove umetničke zaostavštine. Legat sadrži umetničke slike značajne vrednosti, među kojima su i portreti Danila i Marije Medaković iz 1854. godine, delo Novaka Radonića. Pored toga, tu su i dela poznatih umetnika kao što su Mića Popović, Cuca Sokić i Nadežda Petrović, koje je njegov otac dobijao kao poklon ili kupovao.
Medaković je istakao da legat sadrži više od hiljadu predmeta, uključujući očeve knjige, nameštaj, garderobu i sve što je činilo njegov život. On je izrazio zadovoljstvo što je legat predat Muzeju, pohvalivši direktorku Jelenu Medaković kao profesionalca koji razume njegove namere. Iako nisu u srodstvu, Medaković je govorio o njenoj posvećenosti i marljivosti.
Pored ličnih tema, Medaković je dodao da njegova porodica potiče iz Hrvatske, naglašavajući doprinos njegovog pradede Bogdana Medakovića u Saboru, gde se protivio „mađaronskoj“ struji. On je opisao kako su se Bogdan Medaković i političar Svetozar Pribićević sukobljavali, ali su i dalje održavali dijalog, što je Medaković naglasio kao važnu lekciju o različitosti mišljenja i važnosti dijaloga.
U novembru je otvorena izložba „Efemeris – legat Dejana Medakovića“ u Srpskom kulturnom centru u Zagrebu, koja je pokrenula „Dane srpske kulture“. Na izložbi su se okupili i protestanti, ali Medaković je istakao da su to mladi ljudi koji ne razumeju razloge svog prisustva. On je pohvalio Milorada Pupovca, predsednika Samostalne demokratske srpske stranke, koji je otvorio izložbu sa pažljivim rečima.
Medaković je smatrao da je izložba trebala da predstavlja pomirenje i nije izazivala revolt Hrvata, naglašavajući da njegov otac nikada nije pokazivao šovinizam. U knjizi „Efemeris“ prvi deo opisuje dečakovo odrastanje bez mržnje. Međutim, Medaković je primetio da se „dnevna politika mešetari“, ukazujući na to da Hrvati često nisu otvoreni za dijalog.
On je kritikovao ideju da je Memorandum SANU izazvao rat i raspad Jugoslavije, naglašavajući da je rat započeo 1991. dok je Memorandum napisan 1986. godine. Medaković je napomenuo da su se čak i tadašnje vlasti protivile Memorandumu i da su ga kasnije osudili.
Govoreći o svojoj muzičkoj karijeri, Medaković je naglasio da ni njegov otac kao istoričar umetnosti, ni majka kao pijanistkinja nisu uticali na njegov izbor profesije. On je podelio svoje iskustvo da je kao dirigent čekao deset godina na posao u Beogradu, uprkos svojim poznatim roditeljima. Nakon studija dirigovanja, radio je u Mostaru pre nego što se zaposlio u Jugoslovenskoj narodnoj armiji.
Medaković je istakao važnost prakse za dirigenata, naglašavajući da dirigent mora da živi sa orkestrom i da brine o svojim muzičarima. On je rekao da se „dirigovanje ne uči preko noći“ i da je važno učiti od iskusnih muzičara. Takođe, upozorio je mlade dirigente da ne preuzimaju prevelike obaveze pre vremena, kao što su dela Gustava Malera, koja zahtevaju iskustvo.
Naglasio je da dirigovanje nije samo fizički čin, već i emocionalna komunikacija sa orkestrom. Medaković je delio svoja iskustva sa različitim dirigentima, uključujući i Pjera Dervoa, i naglasio kako je važno učiti iz svakog iskustva. On je istakao da je važna praksa i prisustvovanje probama velikih dirigenata, kako bi mladi muzičari mogli da usvoje tehnike koje će im pomoći u budućnosti.
U zaključku, Pavle Medaković je priznao da je dirigovanje proces koji traje ceo život i da je važno ostati skroman i otvoren za učenje. On je izrazio nadu da će mladi muzičari imati priliku da se razvijaju i uče od iskusnijih kolega, kako bi obogatili svoje veštine i doprinosili muzičkoj sceni.
