Dirigent Pavle Medaković smatra da je osnivanje legata njegovog oca, akademika Dejana Medakovića, u Muzeju grada Beograda najbolji način za očuvanje njegove trajne zaostavštine. U razgovoru sa Tanjugom, Medaković je istakao da legat sadrži umetničke slike visoke vrednosti, uključujući dva portreta Danila i Marije Medaković iz 1854. godine, delo Novaka Radonića. Pored toga, legat obuhvata i dela značajnih umetnika poput Miće Popovića, Cuce Sokić i Nadežde Petrović, koje je njegov otac stekao kao poklon ili kupovinom.
Legat sadrži više od hiljadu predmeta, uključujući očeve knjige, nameštaj, garderobu i sve što je činilo njegov život. Medaković je istakao zadovoljstvo zbog predaje legata Muzeju grada Beograda, naročito zahvaljujući direktorki muzeja, Jeleni Medaković, za koju je rekao da je izuzetno marljiva i profesionalna osoba.
Pavle Medaković je podsetio da njegova porodica potiče iz Hrvatske i napomenuo da je njegov pradeda, Bogdan Medaković, učinio mnogo za Hrvate u Saboru, kao protivnik „mađaronske“ struje. On i političar Svetozar Pribićević su se, kako je rekao, u Saboru često sukobljavali, ali su istovremeno održavali dijalog.
Naglasio je značaj razumevanja i dijaloga među različitim mišljenjima, ističući da sukobi i ratovi nisu rešenja. Medaković je ukazao na to da je u Srpskom kulturnom centru u Zagrebu otvorena izložba „Efemeris – legat Dejana Medakovića“, koja je započela „Dane srpske kulture“. Ipak, događaj je bio praćen protestom više od 50 maskiranih muškaraca, na što je Medaković primetio da su ti mladi ljudi, koji su se okupili u znak protesta, često neupućeni u razloge svog prisustva.
On je takođe pohvalio Milorada Pupovca, predsednika Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) u Hrvatskoj, koji je otvarao izložbu odabranim rečima, ocenjujući da bi taj govor trebalo objaviti u štampi. Medaković smatra da je izložba trebala da bude simbol pomirenja i da nije izazvala revolt među Hrvatima, naglašavajući da njegov otac nikada nije pokazivao šovinizam.
U petoknjižju „Efemeris“, prva knjiga opisuje detinjstvo njegovog oca u Zagrebu, bez ijedne reči mržnje. Medaković je ukazao na to da politika često manipuliše, dodajući da Hrvati često ostaju „kao pijani plota“ i da je Memorandum SANU, koji je navodno izazvao rat i raspad Jugoslavije, istorijska neistina. On je podsetio da je rat izbio 1991. godine, dok je Memorandum napisan 1986. godine i da je bio naručen od strane tadašnje vlade.
Govoreći o svojoj muzičkoj karijeri, Medaković je naglasio da ni njegov otac, kao istoričar umetnosti, ni majka, kao pijanistkinja, nisu uticali na njegov izbor profesije. Napomenuo je da je prezime više bilo opterećujuće nego korisno, jer su ljudi često smatrali da mu je lako zbog roditelja. Nakon studija dirigovanja 1978. godine, imao je poteškoća da nađe posao u Beogradu, te je dirigovao u Mostaru pre nego što se zaposlio u Jugoslovenskoj narodnoj armiji 1988. godine.
Medaković je istakao važnost svakodnevnog vežbanja s orkestrom, naglašavajući da je dirigovanje profesija koju čovek uči tokom celog života. Prema njegovim rečima, šef-dirigent mora da živi s orkestrom i da brine o svakom muzičaru s kojim deli svakodnevne izazove. Na kraju, Medaković je ukazao na važnost učenja od majstora i istakao da su probe ključne za razvoj mladih dirigenata.
Medaković je takođe podelio svoja iskustva sa poznatim dirigentima, naglasivši da je važno biti otvoren za učenje i da je dirigovanje više od samog rukovođenja. Njegov pristup muzici oslanja se na duboko razumevanje i strast prema umetnosti, što čini njegov rad posebnim i značajnim.
