Ako je iko još pomalo sumnjao u citirane rečenice i stavove mladog Branimira Ćosića, dovoljno je da pročita još jedan, nedavno dostupan izvor koji se bavi Veliborom Gligorićem. O njegovim intelektualnim kapacitetima i stilu piše Milovan Đilas u svom delu „Ideal i profesija: uspomene revolucionara“. Đilas je ove memoare pisao 1955–1956. godine, nakon napuštanja svih visokih partijskih funkcija u FNRJ, i posvetio ih Mitri Mitrović, svojoj bivšoj supruzi. Nakon niza poznatih napisa u „Borbi“, Đilas je postao poznati jugoslovenski disident.
Milovan Đilas, kao stilista i odličan književnik, pruža mnoštvo izvanrednih književnih portreta ličnosti koje uglavnom znamo kao revolucionare. U ovom delu, on bez dlake na jeziku piše o Gligoriću, posebno povodom njegove saradnje sa Radovanom Zogovićem u časopisu „Umetnost i kritika“. Đilas navodi da je Gligorićeva uloga u uređivanju lista bila ništavna, ističući da nije bio ni marksista ni član Komunističke partije, ali je imao ugledno ime progresivnog kritičara. Đilas opisuje kako su Gligorićeve rečenice bile slabo sklopljene, a Zogovićeve ispravke nemilosrdne. Na kraju, Đilas zaključuje da je Gligorić bio pogodno ime koje je moglo da ide na cenzuru, ali da je časopis vodio Zogović.
Još jedan značajan izvor o Veliboru Gligoriću dolazi iz rada „Astronomska opservatorija i akademici“, gde se osvrće na predlog Vlade Srbije da Gligorić postane član Srpske akademije nauka i umetnosti. Milutin Milanković, tadašnji sekretar SANU, bio je skeptičan prema ovom predlogu. U razgovoru sa Sinišom Stankovićem, Milanković se namršti čim je čuo da vlada želi da u Akademiju ubaci svog čoveka, ne idući zakonitim putem. Njegova reakcija na Gligorića bila je jasna: pitao je ko je on i sugerisao da ga vlada preporuči Udruženju novinara, a ne Akademiji.
S obzirom na to da Gligorić nije imao značajnija dela objavljena, Milanković je insistirao na tome da se ne može postati akademik bez postignuća. Ova situacija je ukazivala na složenu dinamiku vlasti i akademske zajednice, gde je Gligorić bio predmet političkih pritisaka. U međuvremenu, Milanković je bio zabrinut zbog načina na koji je vlada pokušavala da utiče na Akademiju, što je dodatno otežavalo situaciju.
Razgovor između Stankovića i Milankovića ilustruje tenzije između političkih ambicija i akademskih standarda. Milanković je smatrao da je pristup vlade prema akademskim institucijama neodgovarajući i da se ne može menjati pravila igre samo zato što je neko blizak vlastima. Ova situacija je pokazala koliko je bilo važno da akademske institucije ostanu nezavisne i da ne budu podložne političkom uticaju.
Ova priča o Veliboru Gligoriću i njegovom putu ka akademskoj karijeri osvetljava šire pitanje o ulozi politike u kulturi i nauci u posleratnoj Jugoslaviji. Milovan Đilas, koji je postao disident, predstavljao je glas otpora prema takvim praksama, dok su drugi, poput Gligorića, pokušavali da se prilagode i prežive u ovom složenom okruženju.
Iako je Gligorić postao istaknuti književnik i kritičar, njegovo akademsko priznanje dolazilo je pod političkim pritiscima, što je dodatno komplikuje sliku o njegovom stvaralaštvu. U narednim danima, pitanje Gligorićeve kandidature za članstvo u Akademiji ostalo je otvoreno, a interni sukobi unutar Udruženja književnika Srbije dodatno su otežavali situaciju.
Kao što se može primetiti, ova priča nije samo o jednom intelektualcu, već o širem kontekstu društvenih i političkih previranja u Jugoslaviji. Uklanjanje svedoka poput Đilasa ukazuje na to koliko su teške i kompleksne bile borbe unutar intelektualne elite tog vremena, dok su pojedinci pokušavali da pronađu svoje mesto u svetu koji se brzo menjao pod pritiskom političkih struktura.
