Bivši američki ambasador u Srbiji, Vilijam Montgomeri, otkrio je kako je Zoran Đinđić bio svesan opasnosti po svoj život, nakon što su već pokušali atentate na njega u februaru i martu 2003. godine. Montgomeri se seća razgovora sa Đinđićem, koji mu je rekao da ne može javno govoriti o pretnjama jer bi ga ljudi mogli ismevati, s obzirom da se ništa nije dogodilo. Samo četiri dana nakon ovog razgovora, Đinđić je ubijen u dvorištu Vlade Srbije.
Montgomeri je istakao da je Đinđić bio pod stalnim nadzorom, a da su atentatori, članovi „zemunskog klana“, planirali nekoliko pokušaja ubistva. Prvo je bilo planirano za 14. februar, kada su se okupili da ga ubiju na auto-putu, ali su odustali iz nepoznatih razloga. Drugi pokušaj je bio 21. februara, kada je Dejan Milenković Bagzi dobio zadatak da kamionom zaustavi Đinđićevu kolonu, dok su ostali članovi klana planirali da ga ubiju iz ručnog bacača. Treći pokušaj se dogodio 7. marta, kada je Zvezdan Jovanović planirao da ga ubije snajperom ispred Skupštine, ali su se povukli zbog straha od kamera. Konačno, 12. marta, Đinđić je ubijen iz snajpera sa udaljenosti od 126 metara.
Montgomeri je napomenuo da je Đinđić bio svestan opasnosti, ali je odlučio da ide do ulaza u dvorištu, gde je na kraju i ubijen. Ambasador je izrazio nevericu zašto Đinđić nije koristio podzemni prolaz koji bi ga zaštitio. On je takođe istakao da su za njegovo ubistvo odgovorni „zemunci“, kao i pritisci koje je Đinđić doživeo zbog izručenja Srba Hagu, što je bilo veoma nepopularno.
Prema Montgomeri, Đinđić je imao veze s kriminalnim grupama, što se pokazalo ključnim kada je trebalo uhapsiti Slobodana Miloševića. On smatra da je potpredsednik Vlade, Čedomir Jovanović, možda bio zadužen da kontaktira „zemunski klan“. Montgomeri je istakao da je situacija postala još komplikovanija zbog sukoba između zemunskog i surčinskog klana.
On je zaključio da je Đinđić bio u zamci jer je obećao „zemuncima“ da ih neće dirati, a zatim je odlučio da pokrene optužnicu protiv njih, što je dovelo do njegovog ubistva. Montgomeri smatra da su za Đinđićevu smrt odgovorni Haški tribunal, izručenje Miloševića i kriminalne bande. Takođe je kritikovao novu vlast koja je tražila vezu između Vojislava Koštunice i atentata, ali nije uspela da pronađe dokaze.
Ova otkrića ponovo otvaraju pitanja o bezbednosti i političkim intrigama u Srbiji u vreme kada je Đinđić bio premijer i osvetljavaju složene odnose između politike i kriminala u toj eri.
