Edvard L. Bernajs, poznat kao Frojdov sestrić i „otac PR-a“, postavio je pitanje o prirodi vođenja i oblikovanju javnog mnjenja u svom delu „Propaganda“ iz 1928. godine. On je raspravljao o dilemama da li bi društvom trebao da upravlja prosvećeni komitet ili da se stvori „slobodna komunikacija“. Njegov izbor pada na manipulaciju kao legitimno sredstvo za postizanje vlasti. Bernajs je smatrao da su naši ukusi, mišljenja i ideje oblikovani od strane ljudi koje nikada nismo sreli, stvarajući tako „organizovani haos“ koji bi trebao da upravlja nevidljivi vladari.
Ova ideja nije bila nepoznata u predratnoj Americi. Volter Lipman, istaknuti teoretičar i novinar, naglašavao je složenost društva i ukazivao na to da je teško očekivati da pojedinac može da razume sve aspekte u tako kompleksnom društvenom okruženju. U dijalogu sa Džonom Djuijem, Lipman je ukazao na to da je klasa eksperata često nesposobna da sagleda specifične probleme u društvu, a to dovodi do donošenja odluka na osnovu stereotipa.
Djuji je, s druge strane, verovao da bi javnost, sastavljena od različitih „javnosti“, mogla formirati „veliku zajednicu“ koja bi se obrazovala o ključnim pitanjima i donosila meritorne presude. Ipak, Bernajs je smatrao da su pojedinci dobrovoljno pristali da prepuste nevidljivoj vladi da obezbedi informacije i suzi njihova polja izbora. On je primetio da je društvo funkcionisalo tako što su ljudi prihvatali dokaze i granice tema koje su postavljene kao javna pitanja, a od etičkih učitelja su se zapravo učili standardizovani obrasci društvenog ponašanja.
Napredovanje ove ideje dovelo je do toga da su pojedini kritičari, poput Džeka Londona u njegovoj antiutopiji „Gvozdena peta“, ukazali na apsurde demokratije. U delu koji se bavi episkopom Morhausom, London je ilustrovao kako su bogati i moćni spremni da zaguše istinu i suzbiju glasove koji se protive utvrđenom moralu. Episkop je pozvao bogate da pomažu siromašnima, ali je brzo bio odveden sa tribine, a njegove poruke su potisnute.
Ova situacija oslikava širu sliku o tome kako društvo reaguje na kritiku i nepopularne ideje. London je pokazao da je medijski aparat često u službi establišmenta, služeći kao alat za kontrolu javnog mnjenja. Njegovi likovi se suočavaju sa istinom koja se ne može izraziti u javnosti, a njihovi glasovi se gube u tišini.
Pitanje manipulacije i kontrole informacija postaje još relevantnije u kontekstu modernog društva. Bernajs i Lipman su ukazali na to da je javnost često izložena selektivnom predstavljanju informacija, što dovodi do stvaranja lažnih percepcija. U tom smislu, postavlja se pitanje koliko su građani zaista slobodni u donošenju odluka kada su im informacije koje dobijaju tako strogo kontrolisane.
Kako se društvo razvija, tako se i metode manipulacije menjaju. Savremeni mediji, društvene mreže i internet omogućili su brže širenje informacija, ali i veće mogućnosti za manipulaciju. Takođe, pojavili su se novi oblici propagande koji koriste psihološke tehnike za oblikovanje javnog mnjenja, čime se dodatno otežava kritičko razmišljanje i samostalno rasuđivanje.
U zaključku, Bernajsovo razumevanje manipulacije i kontrole informacija ostaje relevantno i u savremenom društvu. Kao što je istakao, nevidljiva vlada oblikuje naše mišljenje i delovanje, a na građanima je da postanu svesni tih mehanizama kako bi se borili za istinsku demokratiju i slobodu izražavanja. U svetu gde su informacije ključna valuta, važno je postaviti pitanja o izvoru informacija i njihovoj nameri, kako bismo se zaštitili od manipulacije i obmanjivanja.
