Bila sam očarana ljubavlju prema Milanu Muškatiroviću, poznatom kao Gale, što me potpuno udaljilo od školskih obaveza. U to vreme, obrazovni sistem je bio pod uticajem komunističke ideologije, a ja sam se više zanimala za filozofiju bez marksizma i istoriju koja se ne bavi samo ofanzivama. Čitala sam o despotu Stefanu Dečanskom i Aleksandru Makedonskom, teme koje nisu bile deo školskog programa. Časovi su mi delovali dosadno, a često sam gledala kroz prozor, maštajući o bežanju iz monotonije svakodnevice.
Na časovima sam bila često odsutna. Učitelji su primetili da umesto da pratim predavanja, sanjarim ili crtam. Profesor bi se pitao šta se dešava sa mnom. U stvarnosti, bila sam zaljubljena. Moje misli i osećanja vodili su me u svet mašte, daleko od crne table sa ciframa. Duša mi je pevala suncu i vetrovima, uživajući u slobodi i ljubavi. Moja ljubav prema Galeu bila je eksplozija strasti i lepote, kao vulkan koji izbacuje lavu.
Gale i ja smo bili dvoje mladih ljudi stvorenih za ljubav. Doživljavali smo je kao najfiniju duševnost, onako kako su to razumeli stari Grci. Ljubav je za njih bila božanstvo, dar samo odabranima. Ono što smo mi doživeli nije bilo samo fizičko, već je bilo i duhovno, kao dragulj u grudima. Naša osećanja bila su duboko povezana, a fizička ljubav nije se odvajala od duhovne.
Danas, jedino što mi ostaje je čežnja za ljubavlju, koja luta poput ukletog prognanika. Uvek sam zamišljala Galea na belom konju, kako me uzima u naručje i vodi na avanture. Takve trenutke retko doživljavaju obični ljudi. Bog bira koga će obdariti ljubavlju, a oni koji su sposobni da izgrade umetnost i poeziju od svog života, često ostaju nepriznati.
Verujem da je ljudski život značajniji od dela. Kada sam jednog književnika iznenadila izjavom da je moj sin Mane moje najveće umetničko delo, možda je pomislio da se šalim. No, stvaranje čoveka zahteva mnogo truda, ljubavi i odricanja. Da bi se tom novorođenom biću udahnule osobine koje su retke u današnjem svetu, potrebna je posebna snaga.
Moj odnos prema ljubavi možda je genetski prenet ili je dolazio iz antičkih vremena. Moj omiljeni profesor, dr Miloš Đurić, često mi je govorio o stavljanju ljubavi u središte života. Stari Grci nisu gledali na ljubav kao na puku strast; ona je bila duša i tvorac sveta. Danas mislim da su neke žene obdarene sposobnošću da u sebi podignu oltar ljubavi, da mole da im se sačuva to veličanstveno osećanje.
Nažalost, čini mi se da je danas sve manje takvih čarobnih bajki o ljubavi. U školi sam bila kritikovana zbog svoje nezainteresovanosti. Samo me je profesorka matematike, gospođa Lilić, volela, uprkos mom nedostatku talenta za njen predmet. Uvek je govorila da sam rođeni umetnik. Tokom školskih priredbi, često sam recitovala pesme i pevala romanse, a njeno razumevanje je možda bilo ono što mi je omogućilo da završim školu.
Sećam se trenutaka kada je moje umetničko izražavanje dodavalo svetlost u mračnu svakodnevicu. Učitelji su se žalili da sam odsutna, ali ja sam bila u svetu svoje mašte, svetlosti i ljubavi. U mom srcu, ljubav prema Galeu bila je snaga koja me pokretala, inspiracija koja me vodila kroz život. Na kraju, ljubav ostaje najvažnija, iako je možda neprepoznata ili neizrečena, ona je ono što čini život vrednim.
