Uvođenje novog krivičnog dela „obljuba bez pristanka“ u zakonodavni okvir Srbije izazvalo je brojne polemike u stručnim krugovima. Predložena kazna za ovo delo kretat će se od tri do dvanaest godina zatvora, a stručnjaci izražavaju zabrinutost zbog mogućih zloupotreba i teškoća u primeni ovog zakona. Ključna pitanja koja se postavljaju odnose se na definiciju „pristanka“ i kako će se utvrditi situacije u kojima žrtva nije pružila otpor.
Advokat Bojan Ječmenica ističe da je termin „pristanak“ u kontekstu krivičnog dela silovanja do sada bio nejasan. On ukazuje da mnoge žrtve silovanja često nisu u mogućnosti da pruže otpor zbog straha ili šoka, te se postavlja pitanje kako se tada može dokazati da je došlo do obljube bez pristanka. Prema njegovim rečima, obljuba se definira kao napad na slobodu polnog odnosa bez upotrebe sile ili pretnje, ali u situacijama kada žrtva nije svesna šta se dešava, teško je utvrditi da je došlo do krivičnog dela.
Ječmenica naglašava da je dokazivanje obljube bez pristanka komplikovano, jer se često oslanja samo na reči žrtve i optuženog. U slučaju da žrtva ne prijavi događaj odmah, gube se materijalni dokazi, a sudski proces može postati problematičan. U takvim situacijama, sudovi su prinuđeni da se oslanjaju na svedočenja, što može dovesti do različitih tumačenja i presuda koje se oslanjaju na subjektivna uverenja sudija.
Advokatica Jovanka Zečević Anđelković takođe ukazuje na mogućnost zloupotrebe ovog novog krivičnog dela. Kako kaže, teško je utvrditi da li je pristanak dat, posebno kada nema materijalnih dokaza. Ova situacija može stvoriti prostor za manipulacije, a kazne su ozbiljne, što dodatno komplikuje situaciju. Zečević naglašava da bi u ovakvim slučajevima ulogu mogli imati neuropsihijatri, koji bi mogli pomoći u proceni stanja žrtava i utvrđivanju da li su bile u stanju da se brane ili su možda manipulativne.
Prema njenim rečima, opis novog krivičnog dela je nedovoljan, a praksa će pokazati kako će se ovo delo sprovoditi u praksi. Ona se zalaže za pooštravanje kazni za silovanje, kao i za osnaživanje žena da prijave ova dela. Njena preporuka je da se ne uvodi novo krivično delo, već da se postojeće zakonske odredbe o silovanju dodatno razrade kako bi se obuhvatile sve situacije, uključujući i obljubu bez pristanka.
Ova tema izaziva veliku pažnju u društvu, a mišljenja stručnjaka su podeljena. Dok jedni smatraju da je potrebno uvesti novu odredbu kako bi se zaštitile žrtve, drugi upozoravaju na moguće negativne posledice i složenosti u primeni zakona. U svakom slučaju, pitanje obljube bez pristanka otvara nova pravna i etička pitanja koja će zahtevati dalju raspravu i analizu.
S obzirom na ozbiljnost situacije i potencijalne posledice koje bi ovakva zakonska rešenja mogla imati, važno je da se svi aspekti pažljivo razmotre. Prava žrtava moraju biti zaštićena, ali istovremeno je neophodno osigurati da se zakon ne koristi kao alat za manipulaciju ili lažno optuživanje. U ovom kontekstu, saradnja pravnika, psihologa i drugih stručnjaka može biti ključna za postizanje pravičnih rešenja.
