Ovo svedočenje je deo suđenja koje se vodi u Beogradu protiv četvorice hrvatskih pilota, optuženih za ratne zločine nad srpskim civilima tokom vojne operacije „Oluja“. Miloš Malobabić, koji je imao samo 13 godina kada je doživeo napad, opisuje trenutke straha i patnje koje je doživeo zajedno sa svojom porodicom. Avioni su bombardovali izbegličke kolone na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti 7. i 8. avgusta 1995. godine, a Miloš se seća da je njegov otac, Mile Malobabić, izgubio život tokom tog napada.
U ovom slučaju, suđenje se vodi u odsustvu optuženih, koji su, prema navodima, naredili raketiranje civilnih kolona Srba koji su bežali iz svojih domova u Severnoj Dalmaciji, Lici, Kordunu i Baniji. Tokom napada, ubijeno je najmanje deset ljudi, uključujući četvoro dece, a najmanje 24 osobe su ranjene.
Miloš je opisao kako su se on i njegova porodica morali povući iz svog sela 6. avgusta, dok su tražili gorivo i pokušavali da se probiju kroz kolone vozila. Njegova sestra, Nikolina Krajčinović, koja je tada imala 11 godina, seća se istih trenutaka straha, kada su bombe padale oko njih dok su prolazili kroz Glinu.
Obitelj Malobabić je stala kod Svodne da bi se odmorila i pojela nešto, kada su ih iznenadila dva aviona. Nikolina se seća da su deca bila pored automobila kada je jedna bomba eksplodirala blizu njih. „Svi smo povređeni od te eksplozije“, rekla je. Njihova majka, Soka Malobabić, ispričala je kako je videla avione kada su se okrenuli i ponovo bacili bombe na njih. „Odjednom sam videla mrak i čula jauke“, kazala je Soka, dodajući da je njen muž izgubio pola glave u tom napadu.
Zorka Galogaža, čija su svekrva i dever ubijeni, takođe je svedočila o napadu. Ona je ispričala kako su svi u njihovoj porodici bili u strahu dok su se pokušavali skloniti. Zorka je ranjena u butinu, a njen sin Goran je takođe povređen. „Mileta Malobabića lice je bilo otvoreno kao knjiga“, kazala je, opisujući užase koje je videla.
Ove priče svedoče o dubokom strahu, gubitku i patnji koje su mnoge porodice pretrpele tokom ovog perioda. Miloš, Nikolina, Soka i Zorka su samo neki od onih koji su preživeli ove strašne događaje, a njihova sećanja služe kao podsećanje na nasilje i tragediju koja se dogodila. Njihove reči ne samo da osvetljavaju lične sudbine, već i šire značenje rata i njegovih posledica na civile.
Ove sudbine se ne zaboravljaju lako. Mnogi preživeli su se preselili u druge zemlje, ali se sećaju svojih domova i života koje su napustili. Porodice koje su izgubile voljene osobe bore se sa tugom i gubitkom, a suđenje u Beogradu možda će doneti neku vrstu pravde ili zatvaranja za njih.
Ratni zločini ostavljaju trajne ožiljke, a svedočenja poput ovih su ključna za razumevanje prošlosti i suočavanje sa njom. Dok se svet suočava sa sličnim sukobima i izazovima, važno je da se čuje glas preživelih i njihovih istorija, kako bismo osigurali da se ovakvi užasi nikada više ne ponove. Svedočanstva poput Miloševog, Nikolinog, Sokinog i Zorkinog moraju ostati u svesti društva kako bi se sprečilo ponavljanje sličnih tragedija u budućnosti.
