Ratko Dmitrović pripada onoj vrsti novinara koji nisu samo beležili istoriju već su joj u najdramatičnijim trenucima gledali pravo u lice. Kao dugogodišnji dopisnik iz Zagreba, uoči raspada Jugoslavije, svedočio je atmosferi straha, rastu antisrpske histerije, političkom lomljenju jednog prostora i događajima koji ni danas ne prestaju da izazivaju jezu.
U razgovoru bez zadrške, Dmitrović govori o iskustvu koje ne ume racionalno da objasni, o trenucima kada je bukvalno gledao nasilje kako se rađa pred njegovim očima, o onome što tada nije mogao da objavi, ali i o dubokim istorijskim zabludama koje, prema njegovom mišljenju, Srbi i dalje skupo plaćaju. Ovo nije samo intervju o prošlosti; ovo je razgovor o istini, strahu, zabludama i ceni koju narodi plaćaju kada odbiju da pogledaju sopstvenu istoriju bez iluzija.
Jedan od najdramatičnijih događaja koji je doživeo bio je u avgustu 1991. godine, kada je kao dopisnik „Politike“ i „NIN“-a radio u Zagrebu. Tih dana u Sisku su kružile priče da Srbi nestaju, a atmosfera je bila teška i zlokobna. Dmitrović opisuje kako je, dok se odmarao, osetio snažan poriv da se digne i ode, uprkos tome što je pokušavao da to pripiše umoru i stresu. Odlučio je da posluša taj unutrašnji glas i napustio je stan. Kasnije je saznao da su u njegovom stanu čekali naoružani ljudi, što ga je nateralo da se zapita šta ga je zapravo nateralo da ode u tom trenutku.
Kao dugogodišnji dopisnik koji je izveštavao o događajima u Zagrebu, Dmitrović je prisustvovao suđenju takozvanoj virovitičkoj grupi 1990. godine. Ispred suda okupilo se nekoliko hiljada ljudi, atmosfera je bila usijana, a demonstranti su nasrtali na zgradu. On se seća trenutka kada su počeli da bacaju kamenice na prozore, dok je oko njega vladala napetost koja je mogla da se pretvori u krvoproliće. Tokom pokušaja da se izvuče iz tog dela grada, Dmitrović je doživeo situaciju kada su vojnici uperili puške prema njemu, ne znajući ko dolazi. Ovaj događaj, koji je imao gotovo filmsku tenziju, ostavio je dubok utisak na njega.
U svojoj knjizi „Krst na križu“, Dmitrović se dubinski bavi odnosima Srba i Hrvata. On ističe da je jezik ono što Srbe i Hrvate, bez obzira na istorijske sukobe i političke podele, i dalje neizbežno povezuje. Prema njegovim rečima, oko jezika se vode strasti i ideološke borbe, a mnogi ne razumeju da je jezik deo identiteta i nacije. On smatra da je priča o jeziku složena i da obuhvata mnogo više od reči, jer se u njoj kriju istorijske prilike koje su oblikovale današnje odnose između ova dva naroda.
Kada je reč o istorijskim zabludama, Dmitrović smatra da je jedna od najvećih među Srbima vera u jugoslovenstvo i ideju Jugoslavije kao nečega što je bilo korisno za srpski narod. On naglašava da je stvaranje Jugoslavije 1918. godine bila velika greška koja je imala dalekosežne posledice. Srbi, prema njegovim rečima, često ne žele da razgovaraju o svojim greškama i lakše im je da veruju da su uvek bili žrtve istorije.
Na kraju, Dmitrović poziva na suočavanje s vlastitim zabludama, naglašavajući da je važno razumeti sopstvene greške umesto da se stalno prebacuju krivice na druge. Njegova perspektiva kao novinara i svedoka turbulentnih vremena otvara vrata za dublje razumevanje istorijskih i kulturnih veza koje oblikuju odnose između naroda na ovim prostorima.
