Pukovnik Srbobran Radić jedan je od svedoka raspada Jugoslavije, ratova i društvenih promena koje su oblikovale sudbine mnogih. Njegova priča nije samo o ratu, već o unutrašnjem previranju koje prati gubitak poverenja u sistem. Tokom svoje vojne karijere, komandovao je padobrancima i učestvovao u najtežim akcijama, svesno se suočavajući sa opasnostima koje su dolazile iz svih pravaca.
Ime Srbobran, iako retko, nosi duboko srpsko značenje. Radić ističe da nije nacionalista, ali da oseća prirodnu pripadnost svom narodu. Njegovo ime izaziva različite reakcije među ljudima, posebno među onima koji ga shvataju kao pretnju. U vojnim krugovima, kako objašnjava, reputacija se stiče kroz akciju, a ne kroz ime. U njegovoj službi, fokus je bio na sposobnostima i rezultatima, a ne na ličnom identitetu.
Život padobranca, kako ga opisuje, nije nalik onom iz filmova. To je svakodnevni haos i rizik, gde se doručak može jesti u jednom gradu, a večera u drugom. Osećaj opasnosti postaje normalan deo života, a iskočiti iz aviona predstavlja ekstremno psihološko iskustvo. Kada se gubi tlo pod nogama, to može biti ekvivalent samoubistvu.
Radić se seća trenutaka kada je počeo da oseća promene u društvu. Iako je u početku bio fokusiran na vojnu karijeru, vremenom je shvatio da su tenzije i odbojnost prema srpskom jeziku u Sloveniji bile znaci nečeg ozbiljnijeg. Njegovo iskustvo sa mešanim jedinicama pokazalo je da su nacionalne razlike počele da se manifestuju, iako je ranije bilo harmonije među vojnicima različitih nacionalnosti.
Prema njegovim rečima, raspad Jugoslavije nije bio slučajan. On veruje da su strane sile, poput Vatikana i Nemačke, imale ključnu ulogu u tome, koristeći revanšizam iz Drugog svetskog rata kao motivaciju da oslabe srpski uticaj. Pukovnik primećuje da su decenije grešaka dovele do trenutka kada je država počela da se raspada iznutra.
Jedan od najpotresnijih trenutaka u njegovoj karijeri dogodio se u Čapljini, gde je vojnik ubijen zbog sitnog delikta. Ovaj incident je označio prelazak mržnje iz tišine u akciju, prateći talas nasilja i samoubistava među vojnicima. Radić ističe da su vojne jedinice bile paralizovane, a nesposobnost komandnog lanca da reaguje na situaciju dodatno je pogoršala situaciju.
Na pitanje da li je JNA mogla da spreči raspad, Radić odgovara potvrdno, ali naglašava da su nacionalne razlike unutar vojske onemogućile brzu i efikasnu reakciju. Danas, smatra da Srbija ne uči dovoljno iz prošlosti, a njegovo nezadovoljstvo zbog nedostatka jasnog identiteta vojske može se čuti kroz njegovu priču. Pukovnik Radić, iako obeležen teškim iskustvima, nastavlja da se bori za istinu i identitet svog naroda.
