Komunikolog Zorica Tomić izjavila je danas da se u njenoj dopunjenoj knjizi „Poljubac“ primećuje drastična promena kulturne klime u vezi sa bliskošću. Ona ističe da je sve manje poljubaca i ljudskih susreta, a da su ljudi sve manje spremni na otvorenu komunikaciju i prepoznavanje. Tomić je za Tanjug rekla da je verovanje kako svako pamti svoj prvi romantični poljubac bilo podsticaj za istraživanje prve verzije knjige, koja govori o istorijatu i simbolici ljubljenja, objavljene pre dvadeset godina. Ova dopunjena verzija je nastala na nagovor urednice Ivane Misirlić.
„Prvi poljubac je čin koji ima komunikološku i psihološku važnost, uvodi nas u svet odraslih. Poljubac je kompleksan fenomen, to je druga dimenzija našeg postojanja i prekretnica u životu. Samo čovek pridaje značenje i simboliku tom činu,“ izjavila je Tomić. Prema njenim rečima, poljubac podrazumeva istovremeni proces davanja i primanja, a uvek je potreban „drugi“ kako bi se taj čin ostvario.
Iako se osnovno značenje poljupca kao „vrhunca bliskosti i privrženosti“ nije promenilo, Tomić je primetila promenu u društvenoj dijagnozi. „Danas deluje dramatičnije nego pre dvadeset godina, sve je manje poljubaca, ljudi se ređe susreću i sve slabije su spremni na otvorenu komunikaciju i prepoznavanje,“ ocenila je. Kao jedan od ključnih uzroka navedena je pandemija kovida, koja je, prema njenom mišljenju, ostavila duboke posledice na komunikaciju među ljudima.
Tomić je istakla da je opasno verovati da su drugi ljudi naši neprijatelji i da nas fizički ugrožavaju. Govoreći o savremenim odnosima, navela je da mladi ljudi, naročito žene, često ističu poteškoće u pronalaženju partnera. „Živimo u kulturi koja iznedrila fantazam uspeha, niko ne želi da bude gubitnik. Digitalni svet na sofisticiran način pothranjuje ideju da su kraći i površniji kontakti bolji od pokazivanja sopstvene ranjivosti,“ rekla je Tomić.
Ona smatra da se ljudi danas plaše bliskosti i da im se nudi iluzija da je za sreću dovoljno permanentno odsustvo drugog, iako svaka osoba ima potrebu za ljubljenjem. „Poljubac nam pomaže da prihvatimo sebe takvima kakvi jesmo, neponovljivima i nesavršenima. Kada integrišemo sopstvenu nesavršenost, stičemo integritet,“ naglasila je autorka.
Tomić je ocenila da je savremeno društvo suočeno sa „epidemijom usamljenosti, anksioznosti i straha da ćemo uspeti da se pronađemo sa drugim na zajedničkom putu“. Žene su anksiozne zbog toga da li će pronaći partnera, dok muškarci sumnjaju u svoju muškost. Problem, prema njenom mišljenju, leži u uticaju medija, društvenih mreža i kulture koja nameće standarde izgleda i očekivanja.
„Nema ‘muvanja’, naročito među mladima, zato što oni sve rade onlajn. Takođe, postoji taj aspekt očekivanja, vi imate promociju ženskih narativa: Šta one očekuju od muškarca? Da su nabildovani, zgodni, uspešni, da žele da troše na njih. To je zastrašujuća slika žene i teret za svakog normalnog muškarca. Žene, promenite narativ,“ poručila je Tomić.
Ona je dodala da žene imaju uverenje da treba same da preuzmu inicijativu, ali i očekivanja da su muškarci ti koji prilaze. „Od žena se očekuje da nađu nekog stabilnog, da se udaju do tridesete, a ako se to ne desi, mediji i kultura ih ‘guraju’ u paniku da pronađu partnera,“ smatra Tomić.
Prema njenim rečima, poljubac čoveku daje uzlet i otvara mogućnost da drugu osobu doživi kao potencijalno blisku, sa kojom može dalje da gradi odnos. „Izražen je i koncept deseksualizacije, nema tajne ni akcije. Imamo porno svet koji je otvoren, a ono što nemamo za tim i žudimo. Druga osoba je put koji treba da se pređe do bliskosti ili distance,“ rekla je Tomić.
Tomić savetuje da je važno dati priliku svojoj nesavršenosti jer „samo čovek koji lepo i udobno gazi u svojim cipelama primamljiv je za sve druge“. „Svaki prostor je prilika za razmenu, pijaca, autobus, ulica. Umesto da gledamo u telefone ili izloge, treba da damo drugima priliku da nas pogledaju u oči,“ zaključila je Tomić.
