Venčanje u Srbiji nosi svoju cenu, no za gluve i nagluve osobe ta cena je još veća. Osim taksi koje plaćaju matičaru, oni su primorani da angažuju i tumača za srpski znakovni jezik, bez čega je stupanje u brak praktično nemoguće. Ovaj dodatni trošak, koji prati svaki aspekt života gluvih i nagluvih, često ostaje neprimetan za širu javnost.
Mihail Gordić iz Saveza gluvih i nagluvih Srbije ističe da su glavni problem nedostatak tumača. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji živi između 130.000 i 180.000 ljudi sa oštećenjem sluha, a lokalna udruženja navode da oko 13.000 gluvih i nagluvih koristi srpski znakovni jezik. Za njih je, po evropskim standardima, potrebno oko 4.000 tumača, dok u praksi aktivno radi samo nekoliko desetina.
„Teško je utvrditi tačan broj tumača za srpski znakovni jezik“, objašnjava Gordić. „Između 2006. i 2017. godine, Savez je izdavao sertifikate za tumače nakon samo pet dana obuke, a takvih sertifikata ima oko 400. Na sreću, većina tih ljudi nikada nije radila kao tumači, pa se može proceniti kakav je njihov nivo znanja. Ozbiljna obuka mora trajati najmanje dve i po do tri godine, kao za bilo koji drugi jezik.“
U Savezu su prošle godine imali 24 tumača koji su pokrivali užu Srbiju i Kosovo i Metohiju, dok je u Vojvodini još petnaestak. Prema podacima Ministarstva pravde, na spisku je 17 tumača, ali su dvojica preminula, što znači da ih je trenutno 15. Gordić naglašava da se i ovo malo tumača polako gubi, jer se povlače iz profesije ne zato što ne žele da rade, već zato što ne mogu da prežive od ovog posla. Tumači nemaju status zaposlenih, što znači da nemaju pravo na bolovanje, godišnji odmor ili doprinose.
Iz budžeta Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, za prevodilačke usluge izdvaja se 180 miliona dinara. Iako deluje kao velika suma, kada se podeli, tumači na terenu, koji rade svakodnevno i obezbeđuju onlajn uslugu 24 sata, primaju oko 40.000 dinara neto mesečno. Prošle godine jedan tumač je preminuo, a dva su napustila profesiju. Jedna od njih je otišla da radi u supermarketu.
Vera Jovanović, tumač koja prevodi razgovor sa Gordićem, ističe da je ona jedina u Srbiji sa sertifikatom za prevođenje u oblasti internacionalne znakovne komunikacije. Gordić naglašava da je većina usluga dostupna zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca koji su spremni da rade bez nadoknade.
„U Srbiji imamo jednog doktora nauka iz oblasti lingvistike znakovnih jezika, Draganu Raičević Bajić, koja je morala da se obrazuje u inostranstvu“, govori Gordić. „Zbog nedostatka podrške za otvaranje katedre za srpski znakovni jezik na Filološkom fakultetu, suočavamo se sa izazovima.“
Gluve osobe se trude da se uključe u nastavu srpskog znakovnog jezika, kao što je to uradio Vojislav Đorđević, koji predaje u akreditovanoj školi. Naglašava da su gluve osobe najbolji predavači jer oni koji žele da savladaju jezik moraju ući u svet i kulturu gluvih.
Obrazovni sistem u Srbiji suočava se sa brojnim preprekama. Gluva deca često završavaju sa niskim nivoom obrazovanja, jer se srpski znakovni jezik ne koristi u nastavi, već se primenjuje oralni metod. U školama za gluve, nastava se često vodi na način koji im otežava praćenje.
Gordić naglašava da među gluvim osobama ima najmanje nezaposlenih, ali da oni najčešće rade na mestima sa najnižim platama, bez mogućnosti napredovanja. Ističe da je potrebna promena kako bi se omogućilo gluvim osobama da se zaposle na kvalifikovanim mestima.
U Srbiji, Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju ne prepoznaje osobe sa urođenom gluvoćom, što ih stavlja u nepovoljan položaj u odnosu na druge kategorije osoba sa invaliditetom. Gordić završava razgovor naglašavajući da država ne prepoznaje troškove koje nosi „samostalnost“ ovih osoba, što dodatno otežava njihove živote.
