Dobitnik NIN-ove nagrade za roman „Karota“, Darko Tuševljaković, podelio je svoja osećanja nakon dobitka nagrade, ističući da se oseća ushićeno, zbunjeno i umorno zbog pažnje koju dobija. Tuševljaković je izjavio da mu je drago što je žiri NIN-ove nagrade doneo odluku konsenzusom, što ukazuje na zajednički stav svih članova žirija prema njegovom delu.
Roman „Karota“ sadrži autobiografske elemente, jer Tuševljaković u njemu „počinje od sebe“. On je napomenuo da se ne bavi često autobiografijom, ali je osetio potrebu da se vrati svojim sećanjima nakon mnogo godina. „Pošto nisam sklon autofikciji i potpunom prenošenju autobiografskog u roman, bilo je potrebno da se tema slegne u meni“, rekao je pisac. On je istakao da, iako roman potiče iz njegovog života, na kraju to nije samo njegova priča.
U „Karoti“, Tuševljaković smesti radnju u neodređeno sadašnje vreme, dok glavni lik istražuje svoja sećanja u gradu gde je odrastao. Prema njegovim rečima, taj grad, u vreme kada je on odrastao, imao je posebnu slobodu koja je bila delimično nerazumljiva, ali koja će uskoro nestati. Tuševljaković je naglasio: „To je trenutak preloma za svakog, a za odrasle verovatno i strašniji“. Ovaj prelaz iz detinjstva u zrelost nosi sa sobom mnoge izazove i teškoće, a pisac se osvrće na to kako su pojedinci doživeli prekid svojih života usled raspada zemlje.
Pisac je takođe spomenuo da je svaka generacija suočena sa ratovima i da su ti događaji često uzrok trajnih trauma. On smatra da se u Srbiji rane nikada potpuno ne zaleče, već se često otvaraju nove. Tuševljaković je istakao da je važno prepoznati trenutke koji su oblikovali naše živote i da je pisanje o tim momentima često terapeutski proces.
Dok piše, Tuševljaković naglašava da ne razmišlja o čitaocima jer smatra da bi to moglo da ga ometa. Njegov cilj je da se posveti tekstu i da se potpuno uroni u proces pisanja. On priznaje da, kada se nalazi u toj „zoni“, oseća se kao da se nešto magično dešava. Tuševljaković je dodao da mu nije na pameti da piše za tinejdžere, iako bi voleo da njihova znatiželja bude podstaknuta njegovim delom.
U svetu koji se brzo menja, Tuševljaković priznaje da se oseća kao deo generacije koja se drži konzervativnijih vrednosti. On smatra da je važno imati vremena za razmišljanje i introspekciju, jer će ljudima biti teško da pronađu smisao van sebe. Pisac naglašava značaj unutrašnjeg dijaloga i samorefleksije, ističući da je to ključno za razumevanje onoga što je bitno u životu.
Tuševljaković takođe ističe da je pisanje romana zahtevan proces koji zahteva disciplinu, istrajnost i zanatsku umešnost. On smatra da je kratka priča manje zahtevna od romana, ali je i dalje izazovna forma. On se osvrće na to kako mnogi pisci započinju svoj razvoj pisanjem kratkih priča pre nego što pređu na duže forme.
Kao čitalac, Tuševljaković je veliki ljubitelj žanrovske književnosti, uključujući horor, fantastiku i krimiće, ali je takođe odrastao na delu glavnotokovske književnosti. Njegova ljubav prema različitim žanrovima obogaćuje njegov rad i doprinosi raznolikosti njegovog književnog izraza.
U zaključku, Tuševljakovićev roman „Karota“ predstavlja duboko ličnu priču koja istražuje teme identiteta, sećanja i preloma kroz koje prolaze pojedinci u teškim vremenima. Njegovo pisanje je refleksija unutrašnjih borbi i težnji, a njegovo razumevanje sveta oko sebe pruža čitaocima uvid u univerzalne ljudske emocije i iskustva.
