Darko Tuševljaković, dobitnik NIN-ove nagrade za roman „Karota“, izrazio je svoje osećaje nakon proglašenja, rekavši da se oseća ushićeno, zbunjeno i umorno zbog pažnje koju je dobio. U razgovoru sa Tanjugom, naglasio je da mu je drago što je žiri doneo odluku konsenzusom, što daje dodatnu težinu ovom priznanju.
Roman „Karota“ ima autobiografske elemente, jer je Tuševljaković „pošao od sebe“. Iako se ne bavi često autofikcijom, postojala je potreba da se vrati svojim sećanjima i osvetli ih. Istakao je da nije lako preneti svoje lične doživljaje u fikciju, te je bilo potrebno da se tema slegne kako bi mogao stvoriti delo koje je istovremeno njegovo i nije njegovo.
Tuševljaković zamišlja književno delo kao nešto što nosi pečat autora, ali smatra da to nije u potpunosti pisac. U „Karoti“ se radnja odvija u neodređenom sadašnjem vremenu, a glavni lik se vraća u svoj rodni grad kako bi proverio svoja sećanja i zaokružio priču koja ga proganja.
Pisac ukazuje na to kako je sloboda koju je osećalo dete u gradu veličine Zadra 1990/91. godine bila posebna. Tuševljaković želi da zabeleži trenutak te slobode, koja je kasnije nestala, naglašavajući da je to bio trenutak preloma za mnoge, posebno za odrasle koji su bili svesniji situacije.
U romanu, Tuševljaković ističe kako su okolnosti koje su oblikovale detinjstvo i odrastanje u tom gradu dovele do trenutne zbunjenosti i šoka kod dece, dok su se odrasli suočavali s dubljim pitanjima o razlozima promena. Kasnije, kako godine prolaze, počeo je da razmišlja o tim događajima, što je bio jedan od razloga za pisanje „Karote“.
Pisac ukazuje na to da su mnogi ljudi doživeli prekid svojih života usled raspada zemlje, te se suočavaju s izazovima prilagođavanja novim okolnostima. Tuševljaković napominje da su rane iz prošlosti teško zacelile, a nove se često otvaraju, što doprinosi stalnoj napetosti u društvu.
U razgovoru o procesu pisanja, Tuševljaković ističe da ne razmišlja o čitaocima dok piše, već se fokusira na interakciju između sebe i teksta. Oseća da je najvažnije ući u zonu kreativnosti kad je dovoljno odmoran i ima vremena da se posveti pisanju. Osećaj kada uspe da se „probudi“ u tom kreativnom procesu je za njega magičan.
Pisac priznaje da dok je radio na „Karoti“, nije razmišljao o tome ko će ga čitati, ali je svestan da bi voleo da njegov roman privuče i tinejdžere, iako nije siguran koliko je to njihova tema. On smatra da nije loše ako određene stvari ne zanimaju mlađe generacije, jer bi ih mogle čitati iz znatiželje koja nije opterećena predrasudama.
Tuševljaković naglašava značaj introspekcije u današnjem svetu, gde se ljudi često suočavaju sa preplavljenjem informacijama. Veruje da je važno da se ljudi okrenu sebi i razmotre šta im je bitno, kako bi mogli filtrirati informacije koje dolaze spolja.
Kada govori o pisanju romana, Tuševljaković naglašava potrebu za disciplinom i istrajnošću, kao i da je pisanje kratkih priča manje zahtevno u vremenskom smislu. On se seća svog razvoja kao pisca, gde je prirodan put krenuti od kratke forme ka dužoj.
Kao čitalac, Tuševljaković uživa u žanrovima kao što su horor, fantastika i kriminalistički romani, ali je takođe odrastao uz klasičnu književnost. Njegov pristup pisanju i razmišljanju o književnosti pokazuje duboku posvećenost i razumevanje složenosti ljudskog iskustva, što se ogleda u njegovom delu „Karota“.
