Posle više od jednog veka tradicije Zimskih olimpijskih igara, stručnjaci upozoravaju na egzistencijalnu krizu zimskih sportova uzrokovanu klimatskim promenama. Prve Zimske olimpijske igre održane su 1924. godine u Šamoniju, Francuska, ali danas se suočavamo sa ozbiljnim izazovima koji ugrožavaju održivost ovih takmičenja.
Zimske olimpijske igre, koje se trenutno održavaju na severu Italije, suočavaju se s ekološkim uslovima koji se drastično razlikuju od onih iz 1956. godine, kada je Kortina d’Ampezzo prvi put bila domaćin. Od tada, temperature u februaru su porasle za 3,6 °C, a sličan trend evidentan je i u Milanu, gde su temperature porasle za 3,2 °C. Ove promene rezultirale su dramatičnim smanjenjem broja dana sa temperaturom ispod nule, što predstavlja značajan problem za organizatore.
Naime, Kortina je do 1956. godine imala prosečno 214 dana godišnje s temperaturom ispod nule, dok je u poslednjih deset godina taj broj pao na samo 173 dana. Ovakvo smanjenje rezultiralo je gubitkom gotovo mesec i po dana mraznih dana u toku godine. Uz to, neprofitna organizacija Climate Central izveštava o smanjenju debljine snežnog pokrivača, što otežava pripremu staza i čini organizatore zavisnim od tehnoloških intervencija.
Prognoze za februarski period 2026. godine, kada će se održati sledeće Zimske olimpijske igre, predviđaju 50-60% šanse za temperature iznad proseka, što dodatno povećava rizik od nesigurnih uslova za takmičenja. U kontekstu ovih klimatskih promena, nedavna studija istražila je 93 lokacije širom sveta koje imaju infrastrukturu za zimske olimpijske igre. Rezultati pokazuju drastično sužavanje geografskog prostora pogodnog za održavanje zimskih sportova.
U scenariju umjerenih emisija, od 93 analizirane lokacije, samo 52 će ostati klimatski pouzdane do 2050-ih, dok će taj broj pasti na 46 do 2080-ih. Ako se emisije ne smanje, predviđa se da će do kraja veka pouzdane lokacije opasti na samo 30. Problemi su još veći za Zimske paraolimpijske igre, gde se očekuje da će samo 22 lokacije ostati pouzdane do 2050-ih.
Klimatski rizične lokacije uključuju i Sarajevo, gde su se održale Zimske olimpijske igre 1984. godine. Planine oko Sarajeva pate zbog niske nadmorske visine, dok stabilan sneg sada zahteva visine iznad 2500 metara. Regionalni turistički centri već beleže skraćivanje zimske sezone, što ih primorava na tranziciju ka letnjem planinskom turizmu.
Soči, koji je 2014. godine bio domaćin ZOI, predstavlja ekstreman primer neuspeha u borbi protiv klimatskih promena. Kao najtopliji grad koji je ikada ugostio ZOI, Soči je zahtevao skladištenje velike količine snega kako bi se obezbedile potrebne takmičarske staze. Prema projekcijama, ovaj grad više ne može biti održiv kandidat za zimske sportove na olimpijskom nivou.
Pored Sočija i Sarajeva, istorijski domaćini kao što su Šamoni, Grenobl, Garmiš-Partenkirhen i Oslo takođe se suočavaju s klimatskim izazovima. Porast temperatura vodi do gubitka snežnog pokrivača, što je rezultat kompleksnog niza fizičkih procesa. Ovi procesi uključuju smanjenje albeda, odnosno sposobnosti snega da reflektuje sunčevu energiju, kao i promene u obliku padavina, gde kiša zamenjuje sneg.
Iako se veštački sneg često predstavlja kao rešenje za probleme zimskih sportova, njegova proizvodnja zahteva specifične atmosferske uslove koji postaju sve ređi. U Kortini 2026. godine, organizatori će se suočiti s ograničenim „prozorima“ za osnežavanje, što drastično povećava vreme potrebno za pripremu staza.
Kako bi se Zimske olimpijske igre prilagodile novim klimatskim uslovima, potrebno je razviti nove strategije, uključujući rotaciju domaćina, pomeranje kalendara, spajanje olimpijskih i paraolimpijskih igara, kao i tehnološke metode hlađenja staza. Istraživanja jasno pokazuju da zimski sportovi ulaze u eru u kojoj sneg više nije garantovan resurs. Bez smanjenja globalnih emisija, tradicija Zimskih olimpijskih igara mogla bi postati visokotehnološki spektakl na veštačkoj podlozi, čime bi se izgubila povezanost sporta s prirodnim zimskim ambijentom.
