Hibridni rat predstavlja složen i sofisticiran oblik sukoba koji se odvija kroz meke moći, manipulacije i psihološke operacije. U svojoj novoj knjizi „Hibridni rat – od doktrine do prakse“, dr Marko Parezanović, profesor i stručnjak za bezbednost, istražuje fenomen hibridnog ratovanja, naglašavajući njegove karakteristike i implikacije za savremeno društvo.
Jedna od ključnih teza knjige je da hibridni rat ne zahteva angažovanje skupe vojske kao u klasičnim sukobima, već se oslanja na psihološke i društvene manipulacije kako bi se protivnička strana pretvorila u „živahnu silu“ koja se bori protiv sebe. „Hibridni rat je komforan jer se vodi putem meke moći: on je prikriven, perfidan, manipulativan i iznenadan“, ističe Parezanović. Ovaj oblik sukoba se temelji na dugotrajnoj destabilizaciji društava, pri čemu se ciljano utiče na umove ljudi, čime se bez oružja zauzimaju teritorije i resursi.
Dr Parezanović ukazuje na opasnosti koje proizlaze iz hibridnog ratovanja, posebno u kontekstu savremenih tehnologija i veštačke inteligencije. On naglašava da mlade generacije sve manje uče i čitaju, a sve više se oslanjaju na digitalne uređaje. Ovaj trend može dovesti do gubitka kritičkog mišljenja i dehumanizacije društva, čime se otvara prostor za širenje hibridnog ratovanja.
Knjiga se oslanja na bogato iskustvo autora, koji je bio akter i svedok hibridnog sukoba. Autor upozorava da je Srbija od raspada Jugoslavije izložena različitim oblicima hibridnih napada, uključujući manipulacije međunarodnim institucijama kao što su Ujedinjene nacije. „Međunarodne rezolucije i deklaracije su instrumenti hibridnog ratovanja“, naglašava Parezanović, ukazujući na to da su one korišćene za stigmatizaciju Srbije i legitimizaciju agresije.
Knjiga se bavi i psihološkim aspektima hibridnog rata. U tom smislu, autor objašnjava kako se negativni efekti međunarodnih rezolucija mogu manifestovati u društvenim odnosima i moralnim vrednostima, stvarajući sumnju i preispitivanje među ljudima. Ovaj proces može dovesti do podele unutar društva i slabljenja kolektivnog identiteta.
Parezanović takođe naglašava da hibridni rat nije stvar budućnosti, već prisutna realnost. On ukazuje na to da političke stranke i institucije često imaju hibridni karakter, dok su međuljudski odnosi postali zasnovani na interesima i manipulacijama. „Hibridno se i komunicira, sve manje putem ličnih susreta, a sve više preko društvenih mreža“, dodaje on.
U knjizi se razmatra i fenomen meke moći koja se koristi u hibridnom ratovanju. Autor objašnjava da se ideje i narativi šire postepeno, čime se stvara privid prihvatanja, dok su stvarne namere često skrivene. „Svaki nasilni scenario može da proizvede kontraefekte“, upozorava Parezanović, naglašavajući da su hibridni konflikti često nevidljivi, ali sa značajnim posledicama.
Dr Parezanović izražava nadu da će njegova knjiga doprineti boljem razumevanju hibridnog rata i njegovih implikacija za društvo. Iako je svestan da neće promeniti mnogo, smatra da je važno približiti ovu temu širem čitalačkom krugu kako bi se osvetlili aspekti koji su često zanemareni u javnoj raspravi.
Na kraju, autor se zahvaljuje svojim recenzentima i izdavaču, naglašavajući važnost podrške i saradnje u istraživanju ovako kompleksne teme. Knjiga „Hibridni rat – od doktrine do prakse“ predstavlja značajan doprinos razumevanju savremenih konflikata i poziva na promišljanje o budućnosti u svetu gde su granice između rata i mira sve više zamagljene.
