Na današnjem suđenju Vladimiru i Miljani Kecmanović za zanemarivanje sina Koste, koji je počinio masovan zločin u svojoj školi, viši tužilac Sanja Đurić iznela je završnu reč u kojoj je istakla da su dokazi jasno pokazali da su okrivljeni počinili krivična dela. Ona je naglasila da je nesporno da je Vladimir Kecmanović posedovao dva pištolja, za koja je imao dozvolu, u stanu gde je živeo sa suprugom i dvoje maloletne dece. Takođe, prisustvovao je obuci rukovanja oružjem i omogućio svom sinu da rukuje pištoljima, čime je stvorio uslove za zloupotrebu oružja.
Tužiteljka Đurić je rekla da je Vladimir Kecmanović trebao da oružje čuva na sigurno mesto, a ne u dva plastična kofera, čime je doprineo tragediji koja se dogodila 3. maja u „Ribnikaru“. Ova situacija je dovela do teških dela protiv opšte sigurnosti, a Kecmanovići su takođe optuženi za zapuštanje i zlostavljanje deteta zbog zanemarivanja roditeljskih obaveza.
Tužiteljka je objasnila da se ranije ovakva krivična dela odnosila na vidljivo zapostavljanje dece, dok je u ovom slučaju reč o emocionalnom i psihološkom zanemarivanju. Kosta Kecmanović je, bez ikakvog nadzora roditelja, koristio automatsko oružje, a tokom suđenja pokazao je znakove emocionalne hladnoće, smatrajući sebe psihopatom. Tužiteljka Đurić je istakla da su roditelji propustili da reaguju na njegovo ponašanje i pretraživanja vezana za masovne ubice i neprimerene sadržaje.
U narednom delu suđenja, sanja Đurić je naglasila da su Kecmanovići imali površan pristup vaspitanju svog sina, ne pokazujući dovoljno brige za njegov razvoj i interesovanja. Vladimir je vodio sina u streljanu, čime je omogućio obuku koja je Kosti bila zanimljiva. Tužiteljka je postavila pitanje ko snosi odgovornost za to što je Kosta postao najmlađi masovni ubica na svetu. Ona je tražila da se roditelji osude, jer je to jedini pravedan ishod.
Tužiteljka je takođe ukazala na to da je ključno utvrditi da li su Kecmanovići postupali odgovorno prema svom detetu. Izostanak roditeljskog nadzora i kontrole ne može ostati bez posledica, a njihova odgovornost mora biti sankcionisana ne iz osvete, već zbog pravde. Na kraju, naglasila je da se ne može promeniti ono što se desilo, ali da je dužnost suda da utvrdi odgovornost roditelja.
Glavni viši tužilac Nenad Stefanović je, tokom suđenja, ukazao na to da je Vladimir Kecmanović pokazao apsolutno odsustvo kajanja, stavljajući sebe u položaj žrtve. Tokom suđenja, Kecmanović je često govorio o medijskom linču i negirao svoju krivicu. Miljana Kecmanović je takođe negirala krivicu i tokom suđenja komentarisala na neprimeren način, pokazujući da ne razume patnju drugih.
Stefanović je zatražio da se Kecmanovići osude na maksimalne kazne – Vladimir na 14 godina i 11 meseci zatvora, a Miljana na tri godine zatvora. Ova situacija otvara pitanje odgovornosti roditelja za postupke njihove dece i kako društvo treba da reaguje na ovakve tragedije. U ovom slučaju, jasno je da su roditeljski propusti i nepažnja imali ozbiljne posledice, ne samo za njihovu porodicu, već i za mnoge druge.
Kroz ovaj slučaj, postavlja se pitanje kako društvo može da se zaštiti od sličnih tragedija u budućnosti. Odgovornost roditelja je ključna, a njihova nepažnja i zanemarivanje deteta doveli su do katastrofalnih posledica. Ovaj slučaj će sigurno ostaviti dubok trag u društvu i postaviti osnovu za dalju diskusiju o roditeljstvu, odgovornosti i sigurnosti dece.
