Postoji izraz „drogiranje besom“, koji psiholozi koriste da opišu efekte koje proizvode društvene mreže, a koji savršeno oslikava situaciju koja se odigrala nakon što je predsednik Aleksandar Vučić otišao u Novi Sad i pojeo sendvič. Ovaj incident izazvao je lavinu negativnih reakcija na društvenim mrežama i u medijima.
Na društvenim mrežama su se delile „pilulice mržnje“, a deo javnosti je iskreno poželeo da se Vučić „udavi sendvičem“, te da se kazne svi koji su na bilo koji način povezani s tim događajem. Ovaj bes je postao simbol oštrih podele u društvu, gde su neki ljudi pozivali na lustraciju, spaljivanje kioska i prokletstvo svakoga ko je jeo taj sendvič. Srbija bez sendviča postala je neka vrsta zaveta, kao što je to ranije bila Srbija bez Vučića.
Nakon što je bes kulminirao, vlasnik sendvičare je dodao nastavak „ćaci“ na naziv svog lokala, a mnogi su tog dana došli da jedu sendviče, šaljući jasnu poruku da su zasićeni mržnjom i pozivima na kazne. Ljudi su se okupljali u znak protesta protiv besa, govoreći da su spremni na bilo kakve posledice, ali da ne žele više da budu deo ove toksične atmosfere.
Drugi problem koji se javlja u vezi s ovim „otrovnim čajem“ mržnje jeste da, kada se on svakodnevno servira, ljudi postaju imuni na njega. Bes ima ograničen rok trajanja, a nakon dugotrajnog izlaganja, ljudi se naviknu i prestaju da reaguju. Ovaj fenomen može biti rezultat ličnih frustracija, zavisti ili neostvarenosti, a ne samo političke situacije.
Zanimljivo je da se bes često manifestuje kao odgovor na lične neuspehe, gubitke ili nezadovoljstva, čime se dodatno komplikuje situacija. Ljudi se pitaju, zašto bi trebalo da ponesu teret mržnje zbog nečega što ne može direktno da ih pogodi, kao što je politika ili ponašanje drugih?
U ovom kontekstu, čini se da su mnogi ljudi, umesto da preuzmu odgovornost za sopstvene emocije i frustracije, odlučili da snose teret mržnje prema onima koji su na vlasti. Ova mržnja često dolazi iz osećaja nemoći i frustracija, što dovodi do jačanja besa bez stvarnog razumevanja njegovih uzroka.
Na kraju, fenomen društvenog ostrakizma koji se javlja u ovakvim situacijama može imati ozbiljne posledice. Ljudi koji sebe vide kao ugledne pokušavaju da proteraju one koji su „neugledni“, ne shvatajući da su u stvari u manjini. Ovaj oblik mržnje vodi do daljeg osipanja društvenih veza i povećava razdore među ljudima.
Slično kao što su nekada pripadnici ETA, baskijske separatističke organizacije, koristili nasilje i mržnju kao sredstvo za ostvarivanje svojih ciljeva, tako i danas mnogi smatraju da je mržnja legitiman način izražavanja nezadovoljstva. Ovo je opasno, jer vodi do spirale nasilja i dodatnog razdvajanja u društvu.
Sve u svemu, društvo se suočava s ozbiljnim izazovima kada je reč o emocijama mržnje i besa. Umesto da se fokusiraju na konstruktivne načine rešavanja nesuglasica, mnogi se okreću mržnji kao sredstvu za izražavanje svojih osećanja. To je dugoročno pogubno i zahteva promene u načinu razmišljanja i delovanja svih nas.
