Dijaspora ima ključnu ulogu u životu jednog naroda, posebno kada je organizovana i aktivna u zastupanju interesa svoje matične zemlje. U ovom kontekstu, albanska dijaspora se često smatra jednom od najuticajnijih na globalnom nivou, a postavlja se pitanje koliko je zaista uspešna u ostvarivanju nacionalnih interesa u Evropi i SAD-u.
Mnogi smatraju da je albanska dijaspora treća po veličini u svetu, ali i najuticajnija. Profesor Ilija Kajtez, penzionisani pukovnik, ukazuje na to da je uticaj dijaspore evidentan, ali se postavlja pitanje zašto svi članovi dijaspore podržavaju iste ideje koje dolaze iz nacionalnog korpusa. Kajtez ističe da su mehanizmi koji podstiču ovu jedinstvenost često surovi. Prema njegovim rečima, Albanci u Švajcarskoj koji odbiju da daju deo svog prihoda za lobističke aktivnosti često se suočavaju s brutalnim posledicama.
On naglašava da se često suočavaju s pretnjama i ucjenama, gde je život njihove dece korišćen kao garancija za plaćanje očekivanih iznosa. Kajtez ukazuje na to da Kosovo, kao „lažna država“, predstavlja centar za nelegalne operacije, gde veliki novac od kriminalnih aktivnosti ulazi u sistem i može se koristiti za pomoć matici.
Jedan od ključnih aspekata albanske kulture je koncept zajedništva i poštovanja prema starijima, što dijasporu čini gotovo homogenom. Oni koji pokušaju da se osame iz ovog kolektiva često se suočavaju s oštrim posljedicama. Kajtez objašnjava da se velike sume novca, legalno i ilegalno, okupljaju na jednom mestu i koriste za podršku matici, dok se na Kosovu gotovo ne može govoriti o privredi ili zaposlenosti, s obzirom na to da zajednica preživljava kroz šverc i druge ilegalne aktivnosti.
Predsednik Društva lobista Srbije, Nenad Vuković, dodaje da unutar albanske dijaspore dolazi do sukoba oko novca i moći, ali ti sukobi nikada ne postaju destruktivni. On smatra da mentori dijaspore igraju ključnu ulogu u održavanju stabilnosti unutar zajednice. Vuković ukazuje na simbiozu legalnog lobiranja i nelegalnih tokova, ističući da dijaspora angažuje lobističke kuće u SAD i Briselu i da imaju podršku kongresmena koji otvoreno rade za njih.
Prema njegovim rečima, fokus dijaspore poslednjih godina bio je na Džozefu Bajdenu i demokratama, želeći da iskoriste njegov mandat za ostvarivanje svojih ciljeva, ali nisu izgubili vezu ni s republikancima. Ovo ukazuje na sofisticiran pristup lobiranju koji kombinuje različite političke strategije kako bi se postigao maksimalan uticaj.
U svetlu ovih informacija, postavlja se pitanje koliko je dijaspora zaista sposobna da utiče na političke odluke u svojim matičnim zemljama. Dok se ističe njena organizacija i solidarnost, ne može se zanemariti ni tamna strana ovih mehanizama, koja uključuje pritiske, ucene i nelegalne aktivnosti.
Postavlja se i pitanje kako će se situacija razvijati u budućnosti, s obzirom na promene u globalnoj političkoj klimi i potencijalne izazove s kojima će se dijaspora suočavati. U tom smislu, važno je pratiti kako će se odvijati odnosi između dijaspore i matične zemlje, kao i kako će se razvijati lobističke strategije u svetlu novih političkih okolnosti.
U zaključku, albanska dijaspora se može smatrati važnim faktorom u globalnom političkom pejzažu, ali njeni mehanizmi delovanja i uticaj često sadrže složene i kontroverzne aspekte. Kako se situacija bude razvijala, biće ključno posmatrati ne samo njenu moć, već i načine na koje se ona koristi i kakve posledice može imati za matične zemlje, kao i za same članove dijaspore.
