Na suđenju kriminalnoj grupi Veljka Belivuka, koje se vodi u Specijalnom sudu u Beogradu, pušteni su razgovori između optuženog Nemanje Lakićevića i sina ubijenog Zdravka Radojevića. Ovi razgovori datiraju iz 25. decembra 2020. godine, kada je sin Radojevića bio maloletan, zbog čega je javnost isključena iz slušanja. Prema optužnici Javnog tužilaštva za organizovani kriminal (JTOK), Radojević je otet i ubijen u kući strave u Ritopeku između 30. oktobra i 10. novembra 2020. godine.
U okviru suđenja su takođe prikazani razgovori Lakićevića sa Radojevićevom nevenčanom suprugom Marijanom K. Ona je tokom razgovora optužila Lakićevića da je „namestio Zdravka“, dok je on više puta negirao bilo kakvu povezanost sa ubistvom, ističući da je Radojević bio njegov prijatelj. U jednom od razgovora, Marijana je izrazila očaj zbog gubitka svog muža, dok je Lakićević pokušao da se opravda, tvrdeći da su on i još nekoliko osoba bili jedini pravi prijatelji Zdravka.
Optužnica ukazuje na to da je ubistvo Radojevića iscenirano tako da se stvori utisak da je on bio napadač. Pre nego što je ubijen, Radojeviću je navodno naređeno da napuni pištolj, ostavljajući svoje otiske na njemu, a zatim je pištolj upakovan kako bi se prikrili tragovi. Plan je bio da se inscenira da je Radojević pucao na kuću Marka Budimira, čime bi se prikrila prava pozadina njegovog ubistva.
U razgovorima se takođe čuje kako Marijana ukazuje na to da su kamere snimile događaj, ali da su Lakićević i ostali pokušavali da obrišu relevantne snimke. Lakićević je, sa svoje strane, negirao sve optužbe, tvrdeći da je bio u kontaktu sa Radojevićem, ali da nije imao nikakve loše namere prema njemu.
Tokom suđenja, takođe su pušteni razgovori koji se odnose na navodnu pucnjavu na kuću Marka Budimira, koja je povezana sa otmicom i ubistvom Radojevića. Okrivljeni su otkrili da je pucnjava bila fingirana kako bi se pronašli DNK tragovi Radojevića. Budimir je u jednom od razgovora govorio o tome da se obrišu snimci sa kamera i da se čeka DNK analiza, čime je potvrdio sumnje na manipulaciju sa dokazima.
Tužilac Saša Ivanić istakao je važnost kretanja optuženih u vreme događaja, kao i relevantnost GPS dokaza. Prikazane su i mape kretanja vozila jednog od optuženih, Vlade Draganića, čime se nastojalo utvrditi da li su se kretali u vreme kada je Radojević otet i ubijen. Draganić je, međutim, negirao bilo kakvu umesanost, tvrdeći da su njegovi putevi bili uobičajeni.
U dodatnim razgovorima, Draganić je govorio o kupovini materijala, što je izazvalo sumnje u kontekstu njegovih aktivnosti. Lakićević je, u pokušaju da se odbrani, tvrdio da su njegovi razgovori bili nevinog karaktera i da se odnose na svakodnevne aktivnosti.
Ova suđenja predstavljaju složen slučaj u kojem se isprepliću elementi organizovanog kriminala, manipulisanja dokazima i odnosa među članovima kriminalne grupe. Javnost sa velikim interesovanjem prati ovaj slučaj, koji otkriva mračne strane kriminalnog delovanja u Beogradu. Zločini povezani sa ubistvom Zdravka Radojevića, kao i način na koji su planirani i izvršeni, postavljaju brojna pitanja o pravdi i sigurnosti u društvu.
Kroz sve ove razgovore i dokaze, jasno je da se radi o duboko ukorenjenim problemima u društvu, gde se prijateljstva razaraju i gde se život pojedinca može lako izgubiti usled sukoba unutar kriminalnih struktura. Suđenje nastavlja da otkriva složenu mrežu odnosa i aktivnosti, a očekuje se da će naredni dani doneti još više informacija o ovom slučaju, koji je već izazvao veliku pažnju javnosti.
