U završenim razredima gimnazije, moja ljubav prema Galeu Muškatiroviću rasla je svakim danom. Svakog jutra, dok su njegov brat i mama izlazili iz kuće, ja sam se tiho uvlačila u njihov stan u Ulici Miloša Pocerca. Otvarala sam knjige, spremna da učim, ali srce mi je bilo ispunjeno iščekivanjem. Časovi su prolazili, a ja sam žurila da ih završim kako bih mogla da ga poljubim.
Naša veza je bila platonska, ispunjena stidom i strastima, kao pupoljak koji čeka da se otvori. Uživali smo u strastvenim zagrljajima, dok su nas unutrašnji plamenovi strasti nosili na visine. Nismo razmišljali o opasnostima koje bi mogle doći s tim. Velike požare u našim srcima gasili smo dugim šetnjama po prirodi, a ja sam se, tokom zimskih dana, igrala s njim na snegu, pokušavajući da probudim nežnost i brigu u njemu.
Ipak, poštovala sam želju svog oca i dečka, te sam upisala Pravni fakultet. Svi su bili zadovoljni, osim mene. Upisala sam fakultet više iz obaveze nego iz želje, a unutar mene je tinjao plamen koji nije mogao da se ugasi. U dubini duše, oduvek sam želela pozorište, i odlučila sam da se u Zagrebu otvorim Galeu i kažem mu sve što mislim.
Kada sam stigla u Zagreb, gde je Gale služio vojsku, sreli smo se u parku. Osećala sam se snažno pored njega, iako sam se trudila da ga ne razočaram. Naša ljubav bila je poznata u školi, a kasnije i u Beogradu, gde su nas zvali Romeo i Julija. Moj otac, nakon što se raspitao o Galeu, odobrio je našu vezu, ali Gale nikada nije dolazio kod nas.
Gale je bio tradicionalan i sumnjao u pozorište, osećajući da bih mogla upasti u iskušenja. Ponekad je postavljao pitanja koja su me naterala na razmišljanje o našoj vezi. Kada sam mu priznala da želim da se bavim pozorištem, on je u prvi mah bio iznenađen, ali je na kraju, nakon mog emotivnog ispovedanja, pristao da me ne sputava. Osećala sam se ponovo srećno i inspirisano.
Dok sam bila u Zagrebu, počela sam da planiram svoju budućnost. Razgovarala sam o Parizu, govoreći mu kako ću otići da učim jezik. Iako su moji planovi izgledali ambiciozno, u Galeovim očima sam mogla da vidim zabrinutost. „Šta će biti s nama?“ pitala sam se.
Gale i ja smo se uvek igrali kao deca, postavljajući jedno drugom pitanja o ljubavi. Naša veza bila je ispunjena radošću, ali i strahom od razdvajanja. Na kraju, shvatila sam da je pozorište nešto što ne mogu da zapostavim. Moje srce je bilo vezano za Galea, ali isto tako i za scenu koja je bila moj pravi poziv.
Kroz svoje misli i osećanja, znala sam da moram da se suočim s izazovima koje donosi život. Odlazak u Pariz bio je samo prvi korak u ostvarenju svojih snova. Uveravala sam Galea da će sve biti u redu, iako me je duboko brinula budućnost naše veze. Osećala sam se kao ptica koja se sprema da poleti, a da pritom ne zna gde će sleteti.
Na kraju, odlučila sam da pratim svoje srce i težim onome što me ispunjava. Šta će se desiti s našom ljubavlju, bilo je pitanje koje je visilo u vazduhu, ali ja sam bila spremna da se borim za ono što želim. U tom trenutku, znala sam da ću, bez obzira na sve, ostati verna sebi i svojim snovima.
