U svetlu nedavnih dešavanja na fudbalskim stadionima, pitanje skandiranja i izražavanja navijačkih emocija postalo je predmet rasprave. U nekim ekstremnim slučajevima, kao što su tragedije koje su se dogodile na stadionima, moguće je zabraniti određene povike. Ova praksa poznata je kao „tragično skandiranje“ i obuhvata situacije kada se pominju fatalne nesreće ili katastrofe povezane sa igračima, navijačima ili zvaničnicima rivalnih klubova.
Jedan od najpoznatijih primera koji se ne smeju pominjati u pesmama navijača su tragedije poput pada aviona sa igračima Mančester junajteda, kao i incidenti na Hilzborou i Hejselu. U takvim slučajevima, kazne za navijače mogu uključivati doživotne zabrane prisustvovanja utakmicama, s obzirom na to da „tragično skandiranje“ predstavlja ozbiljan prekršaj javnog reda i mira.
Trenutno, Lids junajted pokušava da zabrani povike koje se odnose na Džimija Sevila, nekadašnjeg popularnog TV voditelja, koji je nakon smrti 2011. godine optužen od strane preko 500 žrtava za polno zlostavljanje, od kojih su mnoge bile maloletne. Navijači koriste njegovo ime kako bi provocirali navijače Lidsa, gde je Sevil rođen, što je izazvalo nezadovoljstvo kluba.
Najnoviji incident koji se desio na meču FA kupa protiv Norič sitija doveo je do žalbe Lidsa vlastima u Engleskoj. Međutim, postoji značajna prepreka u procesu zabrane ovakvog skandiranja, jer Sevil nije imao direktne veze sa sportom, što otežava klasifikaciju ovih povika kao „tragično skandiranje“. Dodatno, navijači Lidsa takođe imaju svoje pesme u kojima veličaju Sevila, što dodatno komplikuje situaciju.
Važno je napomenuti da su se žrtve Sevilovih nedela suočile s velikim bolom i traumom, a podsećanje na ta iskustva sa tribina može biti izuzetno bolno. Nažalost, čini se da Fudbalska asocijacija (FA) i vlasti u Engleskoj nemaju adekvatne mehanizme za suzbijanje ovakvog ponašanja.
Džimi Sevil, rođen 1926. godine u Lidsu, prvi put je postao poznat kao di-džej, ali je svoju karijeru ostvario kao voditelj na radiju i televiziji, posebno na Bi-bi-siju. Njegova najpoznatija emisija, „Jim’ll Fix It“, emitovana je od 1975. do 1994. godine, a Sevil je brzo stekao status nacionalnog heroja zahvaljujući svom prepoznatljivom stilu i humanitarnom radu.
Nažalost, Sevil je iskoristio svoj status kako bi prikrio svoje užasne zločine. Njegovi humanitarni napori, uključujući rad u organizacijama kao što su „Children in Need“ i „The Spastics Society“, dodatno su učvrstili njegov imidž, dok su njegova stvarna dela ostala neotkrivena sve do njegove smrti.
Tek nakon Sevilove smrti 2011. godine, počele su da se pojavljuju optužbe protiv njega, a istraživanja su pokazala da je imao više od 500 žrtava. Dokumentarci kao što su „Jimmy Savile: A British Horror Story“ pružili su dubok uvid u njegove zločine, a javnost je bila šokirana razmerama njegovih dela.
Ono što je još zabrinjavajuće jeste činjenica da su mnogi znali za njegovo ponašanje tokom njegovog života, ali je njegov uticaj i veza sa moćnicima u Britaniji omogućila da se prikrije. Njegove veze sa kraljevskom porodicom i političarima, poput Margaret Tačer, dodatno su ga štitili od posledica.
Sevil je preminuo u snu, ali njegovo nasleđe ostaje kontroverzno. Iako su pokušaji da mu se oduzmu titule usledili nakon otkrivanja njegovih dela, zakoni nalažu da se titule ne mogu poništiti posthumno. Džimi Sevil ostaje simbol zastrašujućeg zlostavljanja i nepravde, a njegovo ime će se, nažalost, i dalje čuti na tribinama širom Engleske.
