Miroslav Mika Aleksić se suočava sa teškim zdravstvenim stanjem, zbog čega nije mogao da prisustvuje suđenju u Višem sudu u Beogradu. On je optužen za silovanja i nedozvoljene polne radnje nad sedam polaznica svog nekadašnjeg dramskog studija „Stvar srca“. Suđenje je ušlo u fazu ispitivanja svedoka, ali suđenja se odlažu zbog Aleksićeve bolesti, koja mu je dijagnostikovana u jesen 2023. godine.
Aleksićev branilac, Zoran Jakovljević, izneo je informacije o njegovom zdravstvenom stanju tokom današnjeg ročišta, ističući da je Aleksić dodatno smršao, da ne može da hoda i da je u izuzetno teškom stanju. On je već nekoliko meseci na palijativnoj nezi i prima terapije kod kuće. Ova situacija dodatno komplikuje pravni proces, jer je teško organizovati suđenja kada je optuženi u tako ozbiljnom stanju.
Veštaci medicinske struke su pre mesec dana, kao i tokom jeseni, tvrdili da Aleksić može da dolazi na suđenja između dve hemioterapije, koju prima na svakih sedam dana. Tokom tog perioda, on je imao samo 52 kilograma, a veštaci ga nisu lično pregledali niti razgovarali sa njim. Ova kontradiktornost stvara dodatne sumnje u tačnost medicinskih procena i postavlja pitanje kako će se dalje odvijati suđenje.
Optužbe protiv Aleksića su ozbiljne i uključuju niz seksualnih delikata, što čini ovaj slučaj posebno osetljivim. Potencijalne žrtve, koje su nekada bile polaznice njegovog dramskog studija, čekaju pravdu, ali su okolnosti vezane za Aleksićevo zdravstveno stanje dovele do odlaganja suđenja. Sledeći pretres u ovom predmetu zakazan je za 30. septembar, ali ostaje neizvesno da li će Aleksić biti u mogućnosti da prisustvuje i tom ročištu.
Ova situacija izaziva veliku pažnju javnosti, posebno zbog prirode optužbi i težine zdravstvenog stanja optuženog. Mnogi se pitaju kako će se pravosudni sistem nositi sa ovakvim slučajevima, gde se zdravlje optuženih značajno pogoršava tokom trajanja suđenja.
U međuvremenu, Aleksićeva porodica i advokati rade na tome da obezbede najbolju moguću negu za njega, dok se istovremeno suočavaju sa izazovima koji dolaze sa vođenjem ovakvog pravnog postupka. Postavlja se pitanje da li će zdravstveno stanje Aleksića usloviti trajno odlaganje suđenja, ili će se naći rešenje koje će omogućiti da proces bude završen.
Upravni organi i sudovi moraju da pronađu ravnotežu između prava na suđenje i prava optuženih na odgovarajuću zdravstvenu negu. Ovaj slučaj može poslužiti kao primer za buduće pravne procese u kojima su optuženi teško bolesni.
Na kraju, važno je napomenuti da pravda često zahteva vreme, a u ovakvim situacijama, gde su u pitanju ozbiljna krivična dela, svaki dan odlaganja može izazvati dodatne traume za žrtve. Očekuje se da će sledeće suđenje doneti više informacija i možda omogućiti da se proces pomeri napred, bez obzira na Aleksićevo zdravstveno stanje. U tom kontekstu, pravosudni sistem će morati da se suoči sa izazovima koje donosi savremeno društvo, gde se zdravlje, pravda i ljudska prava prepliću na različite načine.
