U novoj predstavi Narodnog pozorišta „Centrala za humor“, glumac Mladen Đorđević tumači lik Jovana Tanića, komičara i ekscentrika koji je, zajedno sa svojim kolegom Aleksandrom Cvetkovićem, streljan tokom Drugog svetskog rata zbog svog glumačkog angažmana. U predstavi se istražuje dilema glumaca koji su se tokom okupacije Beograda suočili sa pitanjem da li treba nastaviti sa radom ili ne.
Mladen Đorđević ističe da je prvi deo predstave komičan jer se oslanja na skečeve koje su glumci izvodili tokom rata. Njihova priprema za predstavu bila je izazovna, ali su reakcije publike pokazale da je rezultat bio izuzetan. „Trudili smo se da na osnovu snimaka i dokumenata iz arhiva oživimo njihovu igru“, naglašava Đorđević.
Jovan Tanić je, prema rečima Đorđevića, imao filozofiju da je „život tragedija za one koji osećaju i komedija za one koji misle“. On je verovao da ljudima u teškim vremenima treba ponuditi radost i zabavu. Nažalost, Tanić i Cvetković su platili cenu za svoju hrabrost, dok su neki drugi glumci, poput Ljubinke Bobić, odbili da igraju smatrajući da se komedija ne može izvoditi dok narod gine.
Interesantna je činjenica da je, posle Drugog svetskog rata, Srbija bila jedina zemlja u kojoj su glumci streljani zbog svoje profesije. Ove tragične događaje dodatno komplikuje to što je Nikola Popović, njihov kolega koji je sa njima bio u ansamblu, postao partizanski komesar i streljao ih, što ukazuje na lične motive osvete.
Đorđević se osvrće i na činjenicu da su tokom rata postojala mala pozorišta koja su ljudima pružala smeh, i to ne samo u Beogradu, već i u drugim gradovima Srbije. Tokom jednog letnjeg meseca, pozorište „Centrala za humor“ privuklo je 150.000 posetilaca, što je u to vreme bio ogroman broj s obzirom na populaciju Beograda.
Uprkos teškim okolnostima, ljudi su hrlili u pozorišta kako bi se sklonili od stvarnosti, a Đorđević smatra da umetnost igra ključnu ulogu u teškim vremenima. U predstavi se istražuje i pitanje odgovornosti umetnika da se suoče s postojanjem u društvenim krizama. Tokom razgovora, Đorđević deli razmišljanja o tome kako danas neki kolege razmatraju prestanak rada usled trenutnih društvenih problema, dok drugi veruju da umetnost i dalje treba da se igra.
Iako se predstava bavi temama iz prošlosti, ona ima i savremenu dimenziju, jer se mnogi pitaju kakva je uloga umetnika u društvenim krizama danas. Đorđević, koji je i profesor na Fakultetu savremenih umetnosti, savetuje svoje studente da se fokusiraju na istinu na sceni, naglašavajući da je iskrenost ključna u izvođenju.
S obzirom na višegodišnje iskustvo, Đorđević veruje da su buduće generacije glumaca drugačije, sa različitim motivima za bavljenje ovim poslom, a često su im popularnost i novac važniji od umetničkog izražavanja. Ipak, primetio je da mladi glumci imaju sposobnosti koje starije generacije možda ne razumeju, kao i sposobnost da odvoje bitno od nebitnog.
Na kraju, Đorđević ističe da su sve njegove uloge poput dece i da iz svake uloge uči nešto novo. Njegova strast prema komediji i glumi osvetljava važnost umetnosti kao sredstvo za izražavanje i prevazilaženje teških vremena.
