Doktor Milovan Bojić, ugledni kardiolog i bivši ministar zdravlja, nedavno je primio rusku nagradu za svoju autobiografiju „Nije bilo uzaludno“. Ova nagrada, dodeljena na Bogojavljanje u Moskvi, predstavlja veliko priznanje za Bojića, koji je istakao da su tokom godina progona mnogi neprijatelji postali najverniji svedoci njegovih postignuća.
Bojić je nagradu dobio u kategoriji „Slovensko bratstvo“, koju dodeljuju Savez pisaca Rusije u saradnji s raznim institucijama. On je u razgovoru za Tanjug rekao da je njegova autobiografija svedočanstvo o teškim vremenima i putu ka uspehu, posebno naglašavajući izazove s kojima se suočavao dok je bio na čelu Civilne zaštite Srbije tokom bombardovanja 1999. godine.
U svojoj knjizi, Bojić se osvrće na gubitak osnovnih moralnih vrednosti i principa u društvu, ističući da je važno ne zaboraviti na poštovanje, ponos, dostojanstvo i empatiju. Veruje da je tragedija ljudskog života ne smrt, već gubitak ovih vrednosti dok smo još uvek živi. On naglašava potrebu za razumevanjem i tolerancijom među ljudima, pozivajući se na važnost oproštaja umesto osvete.
Takođe, Bojić ukazuje na svoju političku karijeru i izazove s kojima se suočavao tokom godina, uključujući brojne informacije i sudske postupke. On ističe da nije kažnjen u redovnim sudskim postupcima i da je uspeo da izgradi Institut Dedinje, koji danas predstavlja važnu zdravstvenu instituciju u Srbiji.
Tokom svoje karijere, Bojić je imao brojne razgovore i ročišta, a ističe da se suočavao s velikim pritiscima i neprijateljstvima, ali je uspeo da ostane fokusiran na svoj cilj. On veruje da su njegovi neprijatelji zapravo bili ključni svedoci njegovih uspeha, jer su ga naterali da bude bolji i jači.
Bojić se nikada nije priklanjao osveti, već je uvek birao oproštaj. Iako je suočen s mnogim izazovima, smatra da je važno da se ne zaboravi na ljudskost i empatiju. On veruje da je uspeh često praćen zavistima i neprijateljstvima, ali da je važno ostati čvrst i dosledan svojim principima.
Kada je došao na čelo Instituta Dedinje, Bojić je zatekao polumontažnu baraku, a kroz svoj trud i rad uspeo je da izgradi novu zgradu koja danas spašava mnoge živote. Iako je suočen s brojnim kritikama i optužbama, on je ostao posvećen svojoj misiji da pruži najbolje zdravstvene usluge pacijentima.
U svojoj autobiografiji, Bojić deli svoja iskustva i lekcije koje je naučio tokom godina. On smatra da je život pun izazova, ali da je važno biti hrabar i verovati u ono što radimo. Njegova posvećenost zdravlju i blagostanju drugih ljudi je nešto što ga pokreće i motiviše.
Na kraju, Bojić naglašava važnost oproštaja kao načina da se oslobodimo bola i mržnje. Veruje da je to najbolji lek za dušu i da može doneti mir i stabilnost u život. Njegova autobiografija „Nije bilo uzaludno“ predstavlja njegov put kroz život, pun izazova, ali i postignuća koja su značajno doprinela zdravstvu u Srbiji.
