U aprilu 1999. godine, na Veliki četvrtak, u bici u Drenici, izgubili su život mnogi mladići, među kojima je bio i 24-godišnji Mihajlo Bandur. Njegovi roditelji, Milka i Stevan, i dan-danas osećaju bol zbog gubitka jedinca. Njihova priča počinje 1991. godine, kada su izbegli iz Siska kako bi spasili svoje živote i stigli u Beograd. Mihajlo je upisao Mašinski fakultet, ali je odlučio da se pridruži vojsci i služi redovni vojni rok, iako je imao mogućnost da odloži služenje do završetka studija.
Milka se seća trenutka kada je Mihajlo odlučio da ode na Kosovo. „Preklinjala sam ga, govorila: ‘Gori Kosovo, ne idi.’ Odgovorio je: ‘Izgorela je i naša Banija. Idem.’“, ispričala je ona. On je služio u Raški, a kada je počelo bombardovanje, zamolio je svoju majku da ga više ne zove, naglašavajući da mu je obaveza da se brine o ocu koji je bolovao od srčanih problema.
Mihajlo je bio deo 37. motorizovane brigade, koja je 8. aprila 1999. godine naišla na nemački bombarder A-10. Njegova jedinica je bila na začelju tenkovske kolone, kada je naređeno da pređu napred, što je dovelo do njihovog stradanja. Na dan kada je poginuo, poveo je grupu vojnika u Manastir Devič, gde su se zajedno pomolili, kao što je to radio car Lazar na Kosovu polju.
Nakon rata, Stevan i Milka su se suočili s dodatnim bolom. Stevan je govorio o teškoćama s kojima su se susretali 2000. godine, kada su se ratni veterani suočili s optužbama za ratne zločine. „Nismo smeli 12 godina da izgovorimo da nam je dete poginulo u odbrani otadžbine“, rekao je on. Tek 2014. godine, prvi put je javno rečeno da je izvršena agresija na SR Jugoslaviju.
Kada su uspeli da dobiju telo svog sina, identifikovali su ga po sraslim prstima na nogama. „Još osećam na svojim prstima onaj garež kad sam ga dotakla“, ispričala je Milka. Svaki dan je slala pisma u kasarnu, nadajući se da će Mihajlo naići na njih. Njeno pismo je čak ušlo u dokumentarni film o 37. brigadi.
Danas, Milka i Stevan se sećaju svog sina s ponosom, a njegovom imenu su posvećene ulice u Beogradu i Nišu. Mihajlo je postao simbol hrabrosti i žrtve, a njegovi roditelji veruju da će se jednog dana ponovo sresti. „Naći ćemo se zajedno“, poručuje Milka, oslanjajući se na veru da će ljubav prema sinu trajati zauvek. Kroz bol i tugu, oni nastavljaju da čuvaju sećanje na svog heroja, mladog čoveka koji je dao svoj život za svoju zemlju.
