Na današnji dan, 27. jula 2007. godine, selo Jabukovac doživelo je jednu od najtragičnijih noći u svojoj istoriji. Nikola Radosavljević, tridesetdevetogodišnji gastarbajter koji je radio u Austriji, izvršio je krvavi pohod, ubivši devetoro svojih komšija i teško ranivši dvoje meštana. Ovaj zločin je trajno promenio život u selu, koje je i danas obeleženo sećanjem na tu tragediju.
Devetnaest godina kasnije, Ulica Albanske spomenice izgleda mirno, ali su tragovi zločina i dalje prisutni. Mnoge kuće su puste, a među njima i ona Radosavljevića, koja je zarasla u korov. Njegova deca su napustila Jabukovac, a meštani i dalje nose teret stida i bola zbog onoga što se dogodilo. Jedan od stanovnika je primetio da se, kada kažu da su iz Jabukovca, ljudima odmah promeni pogled, što ukazuje na to da selo nije prepoznato po svojim vrednim domaćinima, već po tragičnim događajima.
Pored tragedije iz 2007. godine, Jabukovac je ponovo dospeo u medije 2019. godine zbog četvorostrukog ubistva u zaseoku Velja Vratne. Iako su okolnosti oba zločina bile različite, selo je ponovo postalo sinonim za tragediju. Meštani se nadaju da će jednog dana Jabukovac biti prepoznat po svojoj tradiciji, kulturi i vrednim ljudima, a ne samo po nasilju koje ga je obeležilo.
Sećanja na događaje iz 2007. godine su i dalje sveža. Tih dana su meštani brinuli o požarima koji su prijetili njihovim imanjima, a zatim su doživeli nezamislivo. Radosavljević je, prema svedočenju komšija, pre nego što je krenuo u krvavi pohod, skočio u bunar, verujući da su mu bačene „mađije“. Njegovo mentalno stanje bilo je narušeno, a nakon toga je počeo da ubija svoje komšije.
Prve žrtve su bile njegove komšije, a krvavi pohod je trajao manje od sat vremena. Radosavljević je ubijao ljude sa distance, a među prvim žrtvama bili su Veljko Đorđević, njegov sin Dragan i tašta Marina. Ukupno devet ljudi je izgubilo život, a Radosavljević je na kraju uhvaćen kada je pokušao da se ubije kod porodične grobnice.
Na suđenju je utvrđeno da je bio neuračunljiv i da nije bio svestan svojih postupaka zbog akutne paranoidne psihoze. Umesto zatvora, smešten je u psihijatrijsku ustanovu, gde se nalazi pod stalnim nadzorom. Meštani smatraju da razlika između zatvora i psihijatrijske ustanove nije velika, jer žele da osoba koja je promenila njihovo selo više nikada ne kroči među njih.
Devetnaest godina nakon zločina, Jabukovac i dalje živi sa posledicama te noći. Mnogi su se trudili da prežive i nastave sa životom, ali sećanje na one koji su stradali nikada neće nestati. U porodici Bađikić, gde je stradao petnaestogodišnji Srđan, život je ipak pronašao svoj put, a radost je unela njegova braća.
Meštani Jabukovca su svesni da ne mogu promeniti prošlost, ali se trude da budu prepoznati po životu koji se nastavlja, a ne po tragedijama. Oni se sećaju svojih komšija i bore se da njihova imena ne budu zaboravljena. Na kraju, jedino što im ostaje je da nastave da žive, čuvajući uspomenu na one koji su izgubili život, i boreći se za svetliju budućnost svog sela.
