Javio sam se na Sonjin poziv telefonom, a sa druge strane je bio Nemanja i kaže mi, „Sonja je pala“. Pitao sam ga da li diše, a on kaže, „ne znam“. Kada sam došao do njenog stana, zatekao sam je na podu i doktorku koja je reanimira. Tehničar me izveo u hodnik i pitao me da li znam da je on nju tukao i da ima modrice. Ovo je na suđenju Nemanji Šućuroviću za ubistvo partnerke Sonje Radoš 21. juna 2024. godine u Višem sudu u Beogradu ispričao njen brat Vojkan Radoš.
Vojkan Radoš je rekao da je Sonja ranije bila vrlo uredna i pedantna, ali da su u stanu tada bile nagomilane stvari. U stanu je bilo brdo obuće na ulazu, paketi vode u kuhinji, gomila toalet papira u sobi, i sve tako nagurano. Klima je bila raspadnuta, a u stanu ogromna vrelina. Ovakvo stanje stana, prema njegovim rečima, nije odgovaralo Sonjinom karakteru.
On je ispričao da mu je Sonja, nakon nekog perioda u vezi sa Nemanjom, kazala da joj je on rekao da o njemu ništa neće saznati, osim da je živeo u Zemunu i da ga je odgajila baba. „Meni je to smetalo, ali ona ga je izabrala. U početku smo se viđali kod roditelja, ali poslednjih godina ona je nalazila razloge da ne dođe“, rekao je Vojkan. Dodao je da je Nemanja prema Sonji često bio dominantan, govoreći joj šta da radi i kako da se ponaša, dok je ona, s druge strane, sve to trpela.
Iako mu se Sonja nije žalila na fizičko zlostavljanje, Vojkan je primetio da se u poslednje vreme udaljila od porodice. Na suđenju su svedočile i Sonjine prve komšije, Vera i Ratibor Petrović. Vera je ispričala kako su se pozdravljali, ali nisu bili bliski. Tog kobnog dana, oko pola deset, Nemanja je pozvonio na vrata i rekao da je Sonja pala. Kada su stigli, zatekli su je sa glavom i ramenima u hodniku, dok je ostatak tela bio u kupatilu.
„Pipnula sam puls, ali ga nije bilo“, ispričala je Vera. Nemanja je bio u panici i govorio je da ne zna kako da reanimira Sonju, a Vera mu je dala slušalicu da razgovara sa Hitnom pomoći. Ona je primetila da on nije davao veštačko disanje, već samo pritiskao grudi. Vera je rekla da je nekoliko puta proverila Sonjin puls i da je Nemanja govorio da je mrtva.
Kao komšinica, Vera je primetila da je Sonja imala tri modrice po nogama, ali nije znala da li je ikada imala povrede ili se žalila na bolove. Njen suprug Ratibor je takođe bio prisutan i primetio je da je Nemanja bio pomalo grub prilikom masaže grudi, ali nije čuo nikakve svađe ili galamu iz njihovog stana.
Obdukcija je pokazala da je Sonja imala povredu grudi, kao i modrice po telu. Ove činjenice otvaraju pitanja o nasilju u vezi i o tome kako su okolina i društvo reagovali na znake zlostavljanja. Vojkan Radoš se kao oštećeni pridružio krivičnom gonjenju Šućurovića, ali nije istakao imovinski zahtev, što govori o njegovoj želji da se pravda zadovolji, a ne da se bavi materijalnim pitanjima.
Ovaj slučaj je podigao svest o problemu nasilja nad ženama u društvu i važnosti pravovremenog reagovanja porodice i prijatelja na znakove zlostavljanja. U ovom kontekstu, svedočenja su ključna za razumevanje dinamike nasilne veze i izazova sa kojima se žrtve suočavaju. Potrebno je raditi na edukaciji i podršci za sve koji su u sličnim situacijama, kako bi se sprečili tragični ishodi poput ovog.
Sonjin slučaj nas podseća na to koliko je važno slušati i podržavati one koji se suočavaju sa nasiljem, te pružiti im potrebnu pomoć i resurse. Na kraju, svaki život je dragocen, a borba protiv nasilja je borba za sve nas.
