Beograd – Književnica Slavica Mastikosa ističe da u svojim romanima istražuje ljudsku prirodu, posebno teške trenutke kada ljudi skidaju maske i suočavaju se sa sopstvenim istinama. Ona smatra da je to proces koji zahteva veliku hrabrost i otvorenost, jer dok god nešto krijemo u međusobnim odnosima, postajemo poput ptica u kavezu, stalno vagajući da li da nešto kažemo ili ne.
U svom delu „Ptica koja pamti nebo“, Mastikosa duboko analizira unutrašnja previranja likova, prikazujući njihove borbe i strahove. Ona objašnjava kako neki ljudi, zbog griže savesti ili straha od kazne, započinju novi život, zarobljeni u „vrzinom kolu“ koje naziva kavezom. Takvi pojedinci se često sećaju perioda kada su bili slobodni i pokušavaju da pronađu izlaz iz svojih unutrašnjih konflikata.
Mastikosa naglašava da podrška bliskih osoba može biti ključna za prevazilaženje ovih izazova. Ukoliko se pronađe osoba koja će pružiti ruku, pojedinac može pronaći put ka slobodi. U suprotnom, mnogi ostaju zarobljeni u svojim kavezima, dok griža savesti postaje preteška i dovodi do emocionalnog sloma.
Vreme može izbrisati godine, ali teret duše ostaje, naglašava autorka. Kada vidi da neko ne može da izgovori „izvini“, ona mu ostavlja slobodu i ne zamera. Ponosna je na svoju sposobnost da oprosti, ističući da oprost nije isto što i zaborav. Čovek ne sme zaboraviti, ali može pokušati da razume. Razumevanje postupaka drugih, čak i kada se ne slažemo s njima, može dati smisao romanima koje piše.
Mastikosa smatra da se na tuđim greškama ne može naučiti, već se može učiti samo na sopstvenim. Iako možemo prepoznati tuđe greške, dok sami ne doživimo slične situacije, ne možemo u potpunosti razumeti njihove posledice. Njeni romani, uključujući najnoviji „Ptica koja pamti nebo“, zajedno sa ranijim delima kao što su „Tri hleba nasušna“ i „Zakona srca“, bave se temama identiteta i suživota među ljudima.
Novi roman ima detektivsku nit i trilerski zaplet, a autorka nastoji da likove koji imaju skrivene tajne dovede do tačke gde će moći da ih otkriju. Završetak je, kako ona ističe, pomalo iznenađujući.
Slavica Mastikosa je kao medicinska sestra radila u Frankfurtu na Majni i prisetila se svog oduševljenja tom uređenom zemljom kada je 1971. godine otišla u Nemačku. Ipak, nakon deset godina, vratila se u Srbiju, jer je ono što je imala ovde, bilo neprocenjivo i nije se moglo kupiti novcem. Osećala je da je, uprkos svojim sposobnostima, u Nemačkoj bila stranac, što joj nije davalo mogućnost da se potpuno uklopi.
Povratak u domovinu nikada nije zažalila i smatra da je važno da mladi ljudi odu u inostranstvo kako bi stekli širi pogled na svet. Ipak, naglašava da je najbolje kada se osećamo kao kod kuće, među svojim ljudima.
Mastikosa kroz svoje pisanje poziva čitaoce da preispitaju svoja osećanja, da se suoče sa sopstvenim strahovima i da ne zaborave važnost oprosta i razumevanja. Njene knjige su poziv na refleksiju o ljudskoj prirodi i kompleksnosti međuljudskih odnosa, a njena lična iskustva čine njen rad još dubljim i autentičnijim.
