Agresija NATO na tadašnju SR Jugoslaviju započela je 24. marta 1999. godine, a trajala je 78 dana, do 10. juna iste godine. Ova vojna akcija, koja se izvodila bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, bila je istorijski presedan i ostavila je duboke ožiljke na srpskom društvu.
Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom bombardovanja poginulo je 1.031 pripadnik vojske i policije, dok je 5.173 njih ranjeno. Na civilnom frontu, stradalo je oko 2.500 civila, uključujući 89 dece, a ranjeno je oko 6.000 civila, među kojima je 2.700 bilo maloljetno. Pored toga, 25 osoba se vodi kao nestalo.
Zvanični razlog za agresiju NATO-a predstavljena je humanitarna kriza na Kosovu i Metohiji, ali su mnogi analitičari ukazivali na to da su uzroci bili mnogo složeniji. Tokom 1998. godine, Kosovo je bilo pogođeno terorističkim napadima tzv. OVK, koji su se usmeravali ne samo protiv snaga bezbednosti, već i protiv civila. Napadi su uključivali gađanje važnih objekata i komunikacionih tačaka, kao i pograničnih zona.
Kao izgovor za vojnu intervenciju, korišćeni su događaji iz Račka, 15. januara 1999. godine, kao i neuspeh pregovora u Rambujeu. Kada je Skupština Srbije odbila prisustvo stranih trupa na svojoj teritoriji, NATO je započeo vojne udare. Prvi projektili pali su na kasarnu u Prokuplju, gde je poginuo vojnik Boban Nedeljković, postavši tako prva žrtva agresije.
U prvim danima bombardovanja, mete su uključivale Prištinu, Kuršumliju, Beograd i druge gradove, a napadi su vršeni sa brodova u Jadranu, kao i iz vazduhoplovnih baza u Italiji. NATO je tokom 11 nedelja agresije ispalio 22.000 tona projektila, uključujući zabranjene kasetne bombe i one punjene obogaćenim uranijumom.
Razaranje infrastrukture bilo je ogromno; procenjuje se da je uništeno ili oštećeno oko 25.000 stambenih objekata, a trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje je uništena. Bombardovane su škole, bolnice, kulturni spomenici i druge ključne institucije, što je uzrokovalo dugotrajne posledice po srpsko društvo.
Na kraju agresije, vlasti u Beogradu izračunale su štetu na oko stotinu milijardi dolara. Mnoge porodice su izgubile svoje domove, a čitave zajednice su se suočile sa teškim humanitarnim posledicama. Nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999. godine, počelo je povlačenje snaga Srbije sa Kosova i Metohije.
U međuvremenu, međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju izdao je optužnice protiv tadašnjih srpskih lidera zbog navodnih ratnih zločina, što je dodatno produbilo političke tenzije. Agresija NATO na Jugoslaviju, koja je označila kraj jednog razdoblja u istoriji Balkana, takođe je otvorila vrata za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine, što su priznale zemlje koje su učestvovale u agresiji.
Iako su pretnje vojnim intervencijama postojale od početka devedesetih, agresija NATO na SRJ bila je rezultat dugotrajnih tenzija i prekida u međusobnim odnosima, koje su kulminirale u brutalnom sukobu. Iz ugla Srbije, agresija ostaje bolna tema koja se i dalje proučava i razmatra, kao i njen uticaj na buduće generacije.
Ova vojna akcija ne samo da je promenila geopolitičku mapu Balkana, već je ostavila trajne rane na srpskom narodu. Sećanja na žrtve, razaranja i gubitke i dalje su prisutna u kolektivnoj svesti, a proces pomirenja i dalje traje.
