Olga Gnjidić (76) iz Erdevika, majka ubijene Branislave Gnjidić (49), i dalje nosi teret bola i tuge pet godina nakon brutalnog zločina koji je potresao ovo pitomo sremsko mesto. Branislavinu smrt, kao i smrt Miroslava Bojića (55), koji je bio u emotivnoj vezi sa njom, izazvao je Branislavinin suprug Predrag Gnjidić (58). On je osuđen na 20 godina zatvora, a nedavno je prebačen u zatvor u Padinskoj Skeli.
Olga se seća dana kada je izgubila svoju ćerku, a zatim i sina koji nije izdržao gubitak. „Nisam zadovoljna koliko je dobio robije. To su dvoje ljudi, za svakog po deset godina… Prvo mi je umro sin, zatim ubijena ćerka, a onda sam sahranila supruga, koji nije mogao to sve da podnese. Samo ja znam kako mi je, sve trpim u sebi,“ kaže Olga, koja se suočava sa zdravstvenim problemima i često posećuje bolnicu.
Predrag Gnjidić je optužen za tri krivična dela: teško ubistvo, nedozvoljenu proizvodnju, držanje i nošenje oružja, kao i ugrožavanje sigurnosti. Prema optužnici Višeg javnog tužilaštva u Sremskoj Mitrovici, on je optužen za dvostruko ubistvo supruge i Bojića, koji je radio kao vozač u osnovnoj školi gde je Branislava bila direktorka. Tokom suđenja, Predrag je priznao da je bio svestan emotivne veze između svoje supruge i Bojića.
Olga Gnjidić je ostala sama u Erdeviku, gde redovno obilazi grobove svoje ćerke i sina. „Jedino još živim za unuke, od Branislave su ostala dva unuka. Stariji ne radi nigde, čeka posao, a mlađi studira. Kada im je otac bio u pritvorskoj jedinici, dolazili su kod njega, nisam se bunila, to je njihov otac,“ objašnjava Olga. Iako je teško, ona se trudi da bude podrška svojoj porodici.
Tragični događaj desio se jednog jutra kada je Predrag došao u školu naoružan automatskom puškom. Prvo je ubio svoju suprugu, a zatim i Bojića, ispaljujući u njih ukupno 28 metaka. „U Bojića je ispalio šest metaka, dok je u Branislavu ispalio 22 metka,“ navodi se u optužnici. Ovaj zločin je izazvao šok u zajednici, a gubitak dvoje ljudi je ostavio dubok trag na sve koji su ih poznavali.
Erdevik, mesto koje je nekada bilo mirno, sada nosi ožiljke ovog strašnog događaja. Mnogi meštani se sećaju Branislave kao brižne direktorke koja je brinula o učenicima, a Miroslava kao čoveka koji je bio deo njihove svakodnevice. Ulice koje su nekada bile ispunjene smehom i veseljem sada su obeležene tugom i setom.
Olga se, unatoč svemu, trudi da nastavi dalje. „Ja svoju ćerku žalim kako umem i znam,“ kaže ona, naglašavajući da se borba za normalan život nastavlja. Sa svakim posetom grobu, ona se priseća lepih trenutaka, ali i boli koju nosi. U srcu nosi sećanje na svoju decu i trudi se da im održi uspomenu.
Meštani Erdevika često razgovaraju o ovom zločinu, a Olga je postala simbol borbe protiv nasilja. Njena priča je podsećanje na to koliko je važno govoriti o problemima i tražiti pomoć. U ovom malom mestu, gde svi jedni druge poznaju, gubitak dvoje ljudi izazvao je promene u svesti o nasilju u porodici i potrebi za podrškom žrtvama.
Kako vreme prolazi, Olga se nada da će se zločin koji je promenio njen život zaboraviti, ali i dalje će nositi bol u srcu. Njena hrabrost i snaga inspiracija su mnogima, a njen životni put pokazuje koliko je važno suočiti se sa prošlošću i nastaviti dalje, uprkos svim izazovima.
