Ministar prosvete, prof. dr Dejan Vuk Stanković, danas je reagovao na zahteve neformalnih inicijativa „pobunjeni univerzitet“ i „slobodni univerzitet“ za njegovu smenu. On je naglasio da ne postoji zemlja u kojoj univerzitet ima ovlašćenja da postavlja ili smenjuje ministra prosvete. Ova izjava dolazi usred tenzija između ministarstva i ovih neformalnih grupa koje kritikuju trenutni obrazovni sistem.
Stanković je istakao da su takve grupacije, koje sebe nazivaju „pobunjeni univerzitet“ ili „slobodni univerzitet“, izmišljene i da njihova postojanja ne odgovaraju stvarnosti. Prema njegovim rečima, one se pojavljuju s ciljem da stvore privid masovnosti i uticaja, ali su u suštini bez značaja. „Niko živ više ne može da pohvata njihove namere“, rekao je ministar, dodajući da je voljan da ih edukuje o pravima i obavezama univerziteta u okviru državnog sistema.
Ministar je pojasnio da je funkcija ministra prosvete politička i da je ona rezultat predloga Vlade Srbije, koju čini najviši organ izvršne vlasti, dok Narodna skupština, kao najviši organ zakonodavne vlasti, bira ministra. „Ove kvazigrupe i grupice, umesto da priznaju da nikada nisu ni postojale kao stvarna snaga, otkrivaju da im je ambicija da postavljaju i smenjuju ministre u Vladi“, rekao je Stanković.
Njegove reči dolaze nakon što su ove neformalne inicijative organizovale proteste i javne skupove, zahtevajući promene u obrazovnom sistemu i kritikujući ministra zbog njegovih stavova i odluka. Ove grupe tvrde da predstavljaju glas studenata i akademske zajednice, ali ministar smatra da njihovi zahtevi nisu utemeljeni u stvarnosti i da je njihov uticaj preuveličan.
Stanković je takođe naglasio važnost dijaloga između ministarstva i akademske zajednice, ali je ukazao na to da se pravi dijalog ne može voditi s neformalnim grupama koje nemaju legitimitet. „Svi zainteresovani za reforme u obrazovanju su dobrodošli na razgovor, ali to mora biti sa institucijama koje imaju pravu težinu i značaj“, poručio je ministar.
Ova situacija ukazuje na širu krizu u obrazovnom sektoru Srbije, gde su odnosi između vlasti i akademske zajednice često napeti. Mnogi studenti i profesori osećaju da je potrebno više prostora za diskusiju o ključnim pitanjima obrazovanja, dok ministarstvo pokušava da zadrži kontrolu nad obrazovnim sistemom.
U svakom slučaju, Stankovićev odgovor na zahteve neformalnih inicijativa jasno pokazuje stav vlasti prema ovim grupama i naglašava da se odluke o obrazovanju donose unutar zvaničnih institucija, a ne kroz proteste ili medijsku predstavu. Ova situacija će sigurno nastaviti da bude tema rasprave u javnosti i među studentima, dok se traže rešenja za izazove sa kojima se suočava obrazovni sistem u Srbiji.
