Jugoslovenska diplomatija je 1947. godine bila upoznata sa planovima ratnog zločinca Ante Pavelića, koji se skrivao u Italiji, da pobegne u Argentinu. U cilju sprečavanja njegovog bekstva, obavešteno je argentinsko ministarstvo spoljnih poslova. Ključna veza u ovom procesu bio je Branko Benzon, poslanik Nezavisne Države Hrvatske (NDH) u Trećem rajhu, koji je pomogao mnogim ustašama da pronađu novi život u Argentini.
Nedavno otvaranje arhiva u Argentini pružilo je dodatne informacije o tome kako su različiti zločinci, uključujući dr Jozefa Mengelea, izbegli pravdi i pronašli utočište u Argentini, gde su nastavili da žive pod lažnim identitetima. Pavelić je prvo iz Austrije prešao u Italiju, gde se 11. oktobra 1946. ukrcao na brod „Sestriere“ u Napulju, koristeći pasoš Crvenog krsta pod imenom Pal Aranjoš. Na taj način je stigao u Buenos Ajres, gde je njegova porodica već boravila i gde su imali nesmetan pristup argentinskim vlastima.
I pored upozorenja jugoslovenske diplomatije, Argentina je odbila da izruči Pavelića i druge osumnjičene za ratne zločine, među kojima su bili Vinko Nikolić, Josip Berković, Mirko Eterović, Ive Bogdan i drugi. Vlasti Argentine su se pozivale na različite konvencije koje su tumačili na način koji je omogućio zaštitu optuženih za teške zločine. Tvrdilo se da Argentina ne može izručiti osobe optužene za politička dela, dok su obični kriminalci mogli biti predmet izručenja.
Pavelić je u Argentini nastavio svoj politički rad kao vođa Hrvatske državnotvorne stranke i osnovao je ustašku vladu u egzilu. Njegovi pokušaji da oživi nacističke i fašističke ideje naišli su na blagonaklonost argentinskih vlasti, predvođenih diktatorom Peronom. Ustaše su se okupljale sa italijanskim fašistima i bivšim pripadnicima SS-a, što je dodatno pogoršalo odnose između Jugoslavije i Argentine. Iako su se promenile okolnosti nakon svrgavanja Perona, Pavelić je i dalje bio zaštićen, sve do atentata koji je izveo Crnogorac Blagoje Jovović 10. aprila 1957. godine, kada je Pavelić ranjen.
Ovaj atentat je otvorio vrata za izveštavanje argentinskih medija o zločinima ustaša. Iako je bio plan da Pavelić bude uhvaćen, uspeo je da pobegne u Čile, a zatim u Madrid, gde je umro 28. decembra 1959. zbog posledica atentata.
Takođe, otkriveni su dokumenti koji se tiču bekstva „anđela smrti“, doktora Mengelea, koji je bio poznat po svojim strašnim eksperimentima nad ljudima u koncentracionim logorima. U Južnoj Americi je živeo pod različitim pseudonimima. Dokumenti pokazuju da je 1959. godine podneo zahtev za putovanje iz Argentine u Zapadnu Nemačku, koristeći svoje pravo ime, navodeći bolest svog oca kao razlog. Mengele se osećao sigurnim da će moći da putuje bez posledica, uprkos naporima nemačke i izraelske vlade da ga uhvate i izvedu pred pravdu.
Otkriveni dokumenti ukazuju na to da se Mengele u Argentini osećao potpuno bezbedno, a mnoge druge zemlje su takođe imale informacije o njegovom prisustvu. Prema podacima, čak 10.000 nacista je potražilo novi život u Južnoj Americi, a argentinske vlasti su znale za njihove bankovne račune. Nasuprot tome, arhitekt Holokausta Adolf Ajhman nije imao istu sreću, jer su ga izraelski agenti uhvatili i izveli na suđenje u Izraelu, gde je pogubljen.
Ova otkrića osvetljavaju mračnu stranu posleratnog perioda i ukazuju na kompleksne međunarodne odnose i zaštitu ratnih zločinaca u Latinskoj Americi, što i dalje izaziva debate i kontroverze.
