Branko Tunić, hrvatski državljanin i bivši pripadnik hrvatskih oružanih snaga, ponovo je osuđen na osam godina zatvora zbog ratnog zločina nad ratnim zarobljenicima iz Jugoslavenske narodne armije (JNA) u zagrebačkom logoru „Rakitje“. Ova presuda izrečena je na ponovljenom suđenju u Sudu za ratne zločine u Beogradu, ali Tunić, koji nije dostupan pravosudnim organima Srbije, nije osuđen za ubistvo Marka Utržana, što je nesporno počinio.
Predsedavajuća sudija Snežana Nikolić Garotić objasnila je da se sudsko veće nije bavilo optužbom za ubistvo Utržana jer je Tunić već sudio u Hrvatskoj, gde je oslobođen zbog tvrdnje da je ubistvo počinio u samoodbrani. Tunić je optužen za ubistvo Utržana tokom prebijanja 30. septembra 1991. godine, kada je Utržanu ispaljen hitac u glavu. Dok su neki od svedoka u sudu potvrdili da je Tunić ubio Utržana, sud je primenio princip ne bis in idem, odnosno da se ne može dva puta suditi za isto delo.
Tužilaštvo je tvrdilo da je moguće ponovo suditi Tuniću zbog principa iz Evropske konvencije, koji dopušta suđenje u drugoj zemlji, međutim, sudija Garotić je naglasila da Hrvatska nije potpisnica konvencije o priznanju međunarodnih presuda. Zbog toga su poštovali prethodne presude iz Hrvatske, kao i ljudska prava, i izostavili optužbu za ubistvo.
U presudi je utvrđeno da su vojnici JNA bili opkoljeni od strane hrvatskih snaga i da su se predali u verovanju da će biti pušteni kući. Umesto toga, odvedeni su u logor „Rakitje“, gde su im oduzeta lična dokumenta i skinute uniforme. Svedoci su potvrdili da su maltretirani, tučeni i vređani, a Tunić je bio opisan kao osoba koja je najviše zlostavljala zarobljenike. Opisali su ga kao niskog čoveka crne kose sa naglaskom, zbog čega su ga zvali „Šiptar“. Dvojica zarobljenika su zbog prebijanja zadobili teške telesne povrede i dugotrajne psihičke posledice.
Advokat Dušan Bratić, koji predstavlja većinu oštećenih, uključujući porodicu Utržan, smatra da je ova presuda rezultat političkih proračuna i pritisaka. On navodi da bi osuđujuća presuda za ubistvo Utržana značila da priznaju presudu suda Republike Hrvatske, koja je Tunića oslobodila 1996. godine. Bratić veruje da se sudstvo u Srbiji plaši političkih posledica koje bi mogle proizaći iz takve odluke.
Ova situacija ukazuje na kompleksnost pravosudnog sistema kada su u pitanju ratni zločini, posebno kada su u pitanju presude iz različitih zemalja. Sudovi se suočavaju sa izazovima u primeni zakona koji se često prepliću sa političkim kontekstima. Odluke koje donose sudije mogu imati dalekosežne posledice na odnose između zemalja, a takođe reflektuju i unutrašnje političke pritiske.
Uzimajući u obzir sve aspekte ovog slučaja, ostaje da se vidi kako će se situacija razvijati. Tunićeva presuda može poslužiti kao primer kako pravosudni procesi mogu biti podložni različitim tumačenjima i kako se pravda može interpretirati u svetlu međunarodnih odnosa. S obzirom na to da je Tunić neuhvaćen, ostaje neizvesno da li će ikada odslužiti svoju kaznu i kako će se dalje razvijati slučaj Marka Utržana.
Ovaj slučaj takođe naglašava potrebu za jačim međunarodnim pravnim okvirima koji bi omogućili efikasnije procesuiranje ratnih zločina i osiguranje pravde za žrtve, bez obzira na političke okolnosti. U svetu gde se ratni zločini često previđaju ili minimiziraju, važno je da pravosudni sistemi ostanu nepristrasni i da se bore za pravdu u ime onih koji su pretrpeli nesagledivu patnju.
