Branko Anđić, pisac, prevodilac i novinar, nedavno je podelio svoja razmišljanja o disfunkcionalnosti porodice, ljudskoj svesti i važnosti prevodilačkog posla. U intervjuu za Tanjug, Anđić je istakao da je porodica, iako je osnovna ćelija društva, često duboko disfunkcionalna. Njegova nova knjiga „Da si dobra i Bog bi te imao“ koristi hiperboličan i ironičan pristup kako bi osvetlila porodične vrednosti.
Anđić objašnjava da porodica sadrži „paralelne svetove“ i da se često suočava s dvoličnošću. On se osvrće na arhetipske sukobe unutar porodice, kao što su odnosi između očeva i sinova, kao i između braće i sestara, koristeći stereotipe za ilustraciju tih tenzija. U svom izlaganju, koristi primere iz popularne kulture, poput filmskog serijala „Fast and Furious“, gde se porodični odnosi često kontradiktorno prikazuju kroz nasilje i sukobe.
Jedna od ključnih tema Anđićevog razmišljanja je prekomerna procena ljudske pronicljivosti. On veruje da ljudi često ne razumeju ni sebe ni druge i da se suočavaju s pseudoistinama koje su rezultat njihove mašte. Ova ideja dovodi do dubljeg razmišljanja o veri i njenoj prirodi, gde Anđić navodi da je vera fikcija koju ljudi tretiraju kao istinu.
Kao dugogodišnji dopisnik iz Južne Amerike, Anđić je primetio sličnosti između Buenos Ajresa i Beograda, tvrdeći da oba grada oslikavaju život kroz predstave ljudi o stvarnosti. On deli anegdotu o svom prijatelju koji, iako nezaposlen, ne želi da se označi tim terminom, već se opisuje kao „između dva projekta“, što ukazuje na način razmišljanja koji je karakterističan za južnoameričku kulturu.
Anđić ističe bogatstvo kreativnosti u južnoameričkim zemljama, kao i važnost humora u razumevanju društvenog duha. On primećuje da Argentinci lako prepoznaju ironiju dok su Čileanci precizni, ali često bez smisla za šalu. Ova razlika ukazuje na kulturne specifičnosti koje čine svaku zemlju jedinstvenom.
Kada je reč o prevođenju, Anđić smatra da je kreativnost od suštinskog značaja. On se ponosi svojim prevodom knjige „Buntovnice sa razlogom“ i naglašava da prevodilac treba da prenese ideje i emocije, a ne samo reči. Njegov rad u prevođenju izazovnih naslova, kao što su „Tri tužna tigra“ i „Bestidne noćnice“, pokazuje njegovu sposobnost da pronađe kulturne pandane u srpskom jeziku.
Anđić se osvrće na uticaj severnoameričkog „prljavog“ realizma na svoje pisanje, ističući autore poput Rejmonda Karvera i Džona Čivera. On veruje da knjiga može izgubiti ili dobiti na kvalitetu u prevodu, zavisno od veštine prevodioca. Njegovi komentari na nove knjige, poput „Burna vremena“ Marija Vargasa Ljose, ukazuju na to da je dobar prevodilac u stanju da obavi urednički posao i poboljša tekst.
Osim toga, Anđić ukazuje na loše prevode, poput romana „Kratki čudesni život Oskara Vaoa“ Džuna Dijasa, gde loš prevod može da umanji vrednost dela. On naglašava da je suština dobre knjige u neuhvatljivom spoju kreativnosti, izraza i stila koji pokreće čitaoca. Dobra knjiga treba da izazove emocije, asocijacije i reakciju.
U zaključku, Anđić najavljuje novu zbirku priča Samante Šveblin, koja će uskoro biti objavljena. Njegova razmišljanja o porodici, ljudskoj svesti i prevodilačkom radu nude dubok uvid u kompleksnost ljudskih odnosa i važnost umetničkog izraza.
