Miroslav Jovanović, poznat kao Miki Sojka, ostao je u Gnjilanu 1999. godine kako bi brani spomenik knezu Lazaru, uprkos tome što su mnogi Srbi napuštali svoja ognjišta. Tokom te teške godine, kada su se albanske paravojne formacije sistematski okrenule protiv srpskog naroda, Miki je odlučio ostati i boriti se za očuvanje srpskih simbola i kulturnog nasleđa. Njegova hrabra odluka dovela je do herojske pogibije dok je brani spomenik knezu Lazaru, što ga je učinilo simbolom otpora i hrabrosti.
Miki Sojka, rođen 1954. godine, bio je ugledan član zajednice u Gnjilanu i dugogodišnji član lovačkog udruženja. Njegova poznata izjava: „Pa nek idev more, rođo. Ja kude će idem? Ovaj kaldrma pod noge, toj mi je i kuća i grob. Ne mož’ Lazar sam da čuva trg, neje red. Koj će mu kaže dobro jutro kad svane, ako svi pobegnemo,“ najbolje dočarava njegovu posvećenost rodnom kraju i srpskim svetinjama.
U vihoru zla koji je 1999. godine zahvatio Kosovo i Metohiju, dok su kolone Srba napuštale svoja ognjišta, Miki je odlučio ostati. Njegova hrabrost i odlučnost da brani svoje nasleđe postali su inspiracija za mnoge. Njegova žrtva nije bila samo vojnički čin; bila je to odluka čoveka koji nije mogao napustiti sebe i svoje korene. Njegova smrt nije bila uzaludna, već je postala simbol otpora i borbe za očuvanje srpskog identiteta.
Miki Sojka nije otišao u zaborav. Njegova žrtva ostaje trajno svedočanstvo o hrabrosti i istrajnosti Srba koji su se borili za svoje domove, veru i nasleđe na Kosovu i Metohiji. Priče o njegovom stradanju označavaju kraj jednog vremena, ali i početak večnog sećanja na njegovu hrabrost. Kako se navodi na stranici Koreni, Miki je ostao da čuva stražu u svakoj priči o Gnjilanu, postajući simbol otpora protiv zaborava.
U Gnjilanu, Miki je bio poznat kao miran i poštovan čovek. Njegova ljubav prema prirodi i lovu bila je poznata među prijateljima, a slike iz srećnijih vremena, kada su šume oko Gnjilana bile mesta susreta, danas su podsećanje na izgubljene trenutke. Međutim, dolazak leta 1999. godine sve je promenio. Sa oblacima rata koji su se nadvili nad njegovim mestom, Miki je odlučio da se bori za svoj dom.
Nakon povlačenja srpske vojske, srpske svetinje su postale meta albanskih paravojnih formacija. Miki Sojka, kao poslednji stražar Gnjilana, ostao je da se bori za ono što je verovao. Njegova hrabrost i posvećenost postavili su ga u red heroja, a njegovo ime i dalje živi u srcima onih koji cene žrtvu za očuvanje identiteta i kulturnog nasleđa. Njegova priča služi kao podsećanje na značaj borbe za ono što je sveto i neprocenjivo.
