Snežana Popović Radović, majka Zorana Golea, u potresnoj ispovesti priča o neizmernom bolu koji je doživela nakon brutalnog ubistva svog sina. Zoran, star 44 godine, ubijen je nožem na Badnje veče, 6. januara 2025. godine, dok je palio badnjake ispred svoje kuće u Inđiji. Ubistvo se dogodilo u prisustvu njegove dece i komšija, a Zoran je preminuo u bolnici sutradan, 7. januara, nakon što mu je veštačka pluća isključena.
Zoran je bio u društvu svog sina i drugih mališana, kada su na njega nasrnuli Miloš Šušulović Kostić i trojica drugih mladića. Prema rečima njegove majke, incident je trajao manje od dva minuta. Prvo ga je udario tupim delom sekire, a zatim nožem, što je dovelo do fatalnih povreda. Njegova majka se seća da je dan nakon incidenta bila pored njega u bolnici, gde su lekari pokušavali da ga spasu, ali su na kraju morali da isključe aparate.
U razgovoru, Snežana ističe da je običaj na Badnje veče da se u Inđiji pale badnje vatre i da se okupljaju porodice. Zoran je, baš kao i mnogi drugi, želeo da proslavi ovaj običaj sa svojima, ali umesto toga, postao je meta nasilja. „Rekao im je da budu pažljivi i da se ne ponašaju nasilno, ali su ga napali bez upozorenja“, dodaje Snežana.
Ona izražava ogorčenje zbog toga što su napadači, koji su se branili iz slobode, delovali kao da su zaštićeni. „Oni su bili nadrogirani, kao da to opravdava njihovo ponašanje“, kaže Snežana, objašnjavajući kako se oseća dok čeka pravdu za svog sina. „Prošlo je više od godine dana, a ja i dalje čekam da se suoče s posljedicama svojih dela.“
U trenutku kada je Zoran pao na tlo, njegova porodica je bila u šoku. Njegov unuk je bio prisutan i svedočio je napadu, što je dodatno pogoršalo situaciju. Snežana naglašava da je njen unuk još uvek pod stresom i da se teško nosi s onim što je video.
Dok se priseća trenutaka kada je Zoran bio u bolnici, Snežana se s tugom seća kako je izgledao kada su ga doveli. „Bio je na veštačkim plućima, krv je curila iz njegovih ušiju i usta“, priča ona. „Nadao sam se da će preživeti, ali na monitoru su otkucaji srca opadali.“
Zoran nije bio samo običan čovek; bio je vernik, patriota i tradicionalista. Njegova majka oslikava sliku svog sina kao osobe koja je volela svoju zemlju, učestvovala u vojsci i brinula o svojoj porodici. „Svi smo se okupljali kod njega, a sada je to sve uništeno“, kaže ona, izražavajući duboku tugu zbog gubitka.
Snežana se oseća nemoćno i frustrirano zbog situacije. „Kada se probudim, mislim na njega. Sanjam ga svaki dan“, priznaje ona. „Mislila sam da ću moći da prežive ovu tugu, ali evo, i dalje sam živa, i svaki dan je sve teži.“
Na kraju, Snežana poziva sve da se bore protiv nasilja i da se osude takva dela. „Niko ne bi trebao da prođe kroz ono što sam ja prošla kao majka“, zaključuje ona sa suzama u očima. Njena priča je podsećanje na to koliko je život dragocen i koliko je važno da se svi zajedno borimo za pravdu i sigurnost u našim zajednicama.
