Specijalni sud Kosova sa sedištem u Hagu postepeno uspostavlja praksu blagih kazni za bivše pripadnike takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koji su osuđeni za ratne zločine počinjene tokom sukoba 1998. i 1999. godine na Kosovu i Metohiji. Ova praksa postaje sve očiglednija sa smanjenjem kazni za osuđene, kao što su Saljih Mustafa i Pjeter Šalja. Očekuje se da će se ovaj trend nastaviti, čime se postavlja pitanje pravičnosti i odgovornosti u procesu suđenja za ratne zločine.
Obrazac rada sudija u ovom Specijalnom sudu može se jasno primetiti. Prvostepene presude obično odgovaraju težini zločina, ali nakon žalbi, drugostepene presude često smanjuju kazne, a okrivljenici dobijaju priliku da se ponovo žale na visinu kazne, što dodatno dovodi do njenog smanjenja. Ovaj cirkus pravde u praksi znači da se kazne za teške ratne zločine drastično umanjuju, dok osuđenici nakon izdržane dve trećine kazne mogu tražiti uslovni otpust.
Saljih Mustafa, na primer, osuđen je na 26 godina zatvora zbog zločina u logoru u Zlašu, gde je mučio albanske civile koji nisu podržavali OVK. Nakon žalbe, kazna mu je smanjena na 22 godine, a zatim na 15 godina, što znači da bi mogao zatražiti uslovni otpust već 2030. godine, nakon što je u pritvoru proveo samo pet godina. Ovakav epilog izaziva zabrinutost zbog nedostatka pravde za žrtve.
Sličan scenario se ponavlja i sa Pjeterom Šaljom, koji je osuđen na 18 godina zbog zločina nad albanskim civilima u fabrici metala u Kukešu. Njegova kazna je takođe smanjena na 13 godina, a očekuje se da će mu uskoro biti dodatno umanjena. Ova praksa sudija u Specijalnom sudu Kosova izaziva skandal, posebno jer se prilikom izricanja presuda naglašava težina počinjenih krivičnih dela.
Osim toga, Specijalizovano tužilaštvo igra značajnu ulogu u ovim presudama. Umesto da se bore za strožije kazne, tužioci često pozdravljaju odluke o smanjenju kazni. Glavni tužilac Kimberli Vest je izjavila da pozdravlja presudu Šalji kao doprinos vladavini prava i odgovornosti za teška krivična dela. Međutim, ovakve izjave izazivaju sumnju u pravičnost i efikasnost pravosudnog sistema, jer se čini da žrtve ostaju bez pravde.
Advokat Predrag Milovančević, koji je branio Srbe pred Haškim tribunalom, ističe da je ovaj model već korišćen u postupcima protiv Hrvata. Započinje se sa kaznama, a zatim se u ponovljenim postupcima često dolazi do oslobađanja ili smanjenja kazni. U tom smislu, praksa Specijalnog suda u Hagu može se smatrati nastavkom iste strategije, koja dovodi do sumnje u nepristrasnost.
Ovaj pristup postaje još značajniji kada se razmotri da se pred Specijalnim sudom sudi i vođama OVK, uključujući Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija. Optuženi su za teške zločine, uključujući otmice, mučenja i ubistva civila. U njihovom slučaju, svedočenja više od 150 žrtava prate zastrašivanja i otkrivanje identiteta zaštićenih svedoka, što dodatno komplikuje proces i postavlja pitanja o bezbednosti svedoka i integritetu pravosudnog sistema.
Na kraju, praksa Specijalnog suda u Hagu postavlja ozbiljna pitanja o pravdi i odgovornosti za ratne zločine. U društvu gde se očekuje da pravosudni sistem štiti žrtve, ovakve odluke šalju poruku da su počinioci ratnih zločina zaštićeni i da mogu očekivati blage kazne. Ova situacija zahteva hitnu pažnju i reforme kako bi se obezbedila pravičnost za sve žrtve, a ne samo za one koji su u mogućnosti da se bore protiv sistema.
