Sveti Lukijan, sveštenomučenik iz Samosata u Siriji, bio je izuzetna ličnost čiji je život obeležen dubokom verom i hrabrošću u teškim vremenima. Rođen u plemićkoj porodici, od malih nogu je stekao široko obrazovanje, kako svetovno, tako i duhovno. Njegova posvećenost Bogu i ljudima postala je osnovna nit njegovog života, a njegov primer postojanosti u veri i skromnosti ostaje inspiracija za mnoge.
Lukijan je ceo svoj imetak razdao siromašnima, a izdržavao se pisanjem poučnih dela, koja su mu bila duhovno zanimanje. Njegov doprinos crkvi bio je neprocenjiv; ispravljao je jeretičke prevode Svetog Pisma i tako očuvao istinu Hristovu za buduće generacije. Njegovo znanje i predanost crkvi doveli su do toga da je rukopoložen za prezvitera u Antiohiji.
Međutim, život svetaca često nije lak. U vreme strašnog gonjenja hrišćana pod carem Maksimijanom, Lukijan se našao na spisku onih koje je car želeo da pogubi. Izdao ga je zavidni sveštenik Pankratije, koji je želeo da preuzme vođenje manastira. Gonjenja su bila surova, a ni deca nisu bila pošteđena. Dva dečaka koja su odbila da jedu od idolskih žrtava bačena su u vrelo kupatilo, dok je učenica Pelagija, da bi sačuvala devičansku čistoću, skočila s krova i poginula.
Lukijan je doveden pred cara u Nikomidiju, ali ni tada nije izgubio snagu vere. Tokom putovanja do tamnice, uspeo je da preobrati četrdeset vojnika, koji su svi kasnije postali mučenici. U tamnici je bio izložen strašnim mučenjima – prebijan je, lišen hrane i vode, ali je ostao veran Hristu. Umro je 7. januara 311. godine, ostajući duhom slobodan i nepokolebljiv, čak i kada mu je telo pokleknulo pred glađu.
Sveti Lukijan nije samo istorijska ličnost, već i svetac koji nas podseća na sve loše osobine koje mogu da zatre ljudsku dušu: zavist, izdaju, nasilje, pohlepu i laž. Njegov život nas uči kako da ostanemo postojani pred iskušenjima i kako da snagom vere i dobrote prevaziđemo zlo koje nas okružuje. Njegova spremnost da se odrekne svega, uključujući materijalno i telesno, u službi istine i ljubavi prema Bogu, predstavlja primer kako se svako od nas može boriti protiv slabosti i greha u svom životu.
Iako dan Svetog Lukijana nije upisan crvenim slovom u pravoslavni kalendar, Srpska pravoslavna crkva i vernici ga poštuju. Na njegov dan se posti, u znak sećanja na njegovu žrtvu, a vernici razmišljaju o snazi vere i podvižničkog rada. Tradicija nas uči da činimo dobro drugima i da se sećamo kako istinska moć leži u duhu, a ne u fizičkoj snazi ili zemaljskim bogatstvima.
Tropar Svetom Lukijanu, koji se peva na njegov dan, naglašava njegovu mučeničku sudbinu i molitvu za spasenje duša. „Mučenik Tvoj, Gospode, Lukijan, u stradanju svome je primio nepropadljivi venac od Tebe, Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobedi, a razori i nemoćnu drskost demona: njegovim molitvama spasi duše naše.“
Sećanje na Svetog Lukijana podseća nas na važnost suočavanja sa zlom, kako u svetu, tako i u sebi. Njegova nepokolebljiva vera u Hrista, strpljenje pred patnjom i spremnost da se odrekne svega u službi dobra ostaju svetionik za svakoga ko želi da svoj život vodi pravdom, ljubavlju i hrabrošću. Sveti Lukijan nas uči da se suočimo s izazovima, da istrajemo u nepravdi i da budemo svetlo u svetu koji često zaboravlja na dobrotu. Njegova lekcija je jasna: istinska snaga dolazi iznutra, kroz veru i ljubav prema Bogu i ljudima.
