Radmila Savićević, jedna od najvećih srpskih glumica, rođena je 8. februara 1926. godine u Kruševcu. Njena karijera obeležila je brojne generacije, a sećanje na nju ostalo je duboko urezano u srca mnogih. U knjizi „Radmila Savićević – prva i poslednja“, brojni glumci i članovi njene porodice dele anegdote i uspomene koje pokazuju njenu jedinstvenu ličnost i umetnički duh.
Jedna od zanimljivih priča dolazi iz vremena snimanja serije „Bolji život“. Rada je igrala ulogu daktilografkinje Dare, a njen kolega Siniša Pavić zapamtila je kako joj je sugerisao da izgleda skromnije, s obzirom na to da je njen lik bio siromašan. Rada mu je odgovarala s duhovitošću: „Lale, ako do sad možda nisi shvatio, ja sam žensko!“. Ova interakcija oslikava njen snažan karakter i samopouzdanje.
Osim toga, Rada je bila poznata po svojoj velikodušnosti. Tokom putovanja sa pozorištem, često je imala torbu punu hrane, koju bi delila sa kolegama. Bilo je to mesto gde su se okupljali i razgovarali, a ona je bila kao putujući restoran, s ljubavlju i razumevanjem prema svima oko sebe. Njen prijatelj Mira Banjac se seća kako je Rada uvek imala nešto u svojoj torbi, od krastavaca do slatkiša, što je dodatno oslikavalo njenu dobrotu i prijateljstvo.
Rada je bila poznata po svom oštrom jeziku i beskompromisnosti. Jedan od njenih kolega, Slobodan Ćustić, prisetio se kako je Rada bila spremna da se bori za svoja prava i čast. Njena hrabrost bila je inspiracija mnogima, a ona je često bila ta koja je pružala tople zagrljaje i podršku kolegama, čak i nakon teških situacija.
S obzirom na to koliko je putovala, Rada je često imala priliku da se suočava sa različitim kulturama i običajima. Tokom svojih putovanja u Švedsku, Francusku i druge zemlje, zadržavala je svoj humor i vedar duh. Njena koleginica Ljiljana Lašić se seća kako su zajedno kupovale šešire u Pragu, smejuci se i uživajući u zajedničkim trenucima. Rada je uvek težila ka tome da bude deo umetničkog sveta, verujući da su šeširi simbol prave glumice.
Na sceni, Rada je ostavljala snažan utisak. Njena sposobnost da igra različite uloge, uključujući i ludake, bila je priznata i cenjena. Vreme koje je provela sa kolegama nije samo obeleženo smehom, već i učenjem i zajedničkim rastom kao umetnika. Uvek je bila tu da podstakne mlade glumce i da ih motiviše da daju najbolje od sebe.
Kao osoba, Rada je bila složena ličnost. Iako je bila stroga i zahtevna, imala je i svoju nežnu stranu. Njena sposobnost da razume ljude oko sebe i pruža podršku bila je njena posebna snaga. Uvek je bila spremna da pomogne, bilo kroz savet ili jednostavno prisustvo, što je ostavljalo dubok utisak na sve koji su je poznavali.
Na kraju, Radmila Savićević ostaje simbol snage, talenta i humanosti. Njena ostavština živi kroz sećanja njenih kolega, prijatelja i obožavatelja. Njena priča je podsetnik na to koliko umetnost može biti snažna i koliko je važno ostaviti trag u srcima drugih. Uvek će biti zapamćena kao jedna od najvažnijih figura srpskog pozorišta i filma, a njena ljubav prema umetnosti nastaviće da inspiriše buduće generacije.
