U Beogradu, javni tužilac Trećeg osnovnog javnog tužilaštva pokrenuo je postupak protiv B.Đ. (36), koji je uhapšen zbog sumnje da je izvršio krivično delo nasilje u porodici. Ova situacija je izazvala veliku pažnju javnosti, posebno s obzirom na sve prisutnije probleme vezane za porodično nasilje u Srbiji.
Prema informacijama iz policije, B.Đ. je osumnjičen za fizičko nasilje prema članovima svoje porodice. Na osnovu prikupljenih dokaza i svedočenja, javni tužilac je odlučio da zadrži osumnjičenog u pritvoru, kako bi se obezbedila sigurnost potencijalnih žrtava i omogućila dalja istraga. Ova odluka je doneta u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku, koji predviđa zadržavanje osumnjičenih za teža krivična dela.
Nasilje u porodici je problem koji je godinama prisutan u društvu, a statistički podaci govore o alarmantnom porastu broja prijava. U 2023. godini, zabeležen je značajan porast prijavljenih slučajeva porodičnog nasilja, što ukazuje na to da su žrtve sve više spremne da prijave nasilnike. Ovo može biti rezultat jačanja svesti o ovom problemu i dostupnosti različitih resursa, poput kriznih centara i telefonskih linija za pomoć.
U Srbiji, prema podacima iz 2022. godine, gotovo 60% žena je izjavilo da su doživele neki oblik nasilja u porodici tokom svog života. Ovi podaci su zastrašujući i ukazuju na potrebu za hitnim merama i strategijama za prevenciju i zaštitu žrtava. Država je u poslednjih nekoliko godina uložila napore u unapređenje zakonodavstva i jačanje institucija koje se bave ovim pitanjem, ali se suočava sa brojnim izazovima.
Jedan od ključnih problema je i to što mnoge žrtve ne prijavljuju nasilje iz straha od odmazde ili stida. Često su u pitanju i ekonomski razlozi, jer mnoge žene zavise od svojih partnera. U svetlu ovih izazova, važno je raditi na jačanju podrške za žrtve, kako bi se osnažile da reše svoje situacije.
U ovom kontekstu, slučaj B.Đ. može se posmatrati kao primer kako pravni sistem reaguje na prijave o nasilju u porodici. Zadržavanje osumnjičenog ukazuje na to da institucije prepoznaju ozbiljnost problema i nastoje da zaštite žrtve. Međutim, važno je napomenuti da sama hapšenja i pritvaranje nisu dovoljni. Potrebno je raditi i na rehabilitaciji počinilaca, kao i na pružanju podrške žrtvama kako bi se smanjio rizik od ponovnog nasilja.
Stručnjaci za socijalnu politiku i psiholozi često ističu da je ključno obezbediti sveobuhvatnu podršku žrtvama nasilja. To uključuje ne samo pravnu pomoć, već i psihološku podršku, smeštaj i ekonomske resurse. Država bi trebala da razvije efikasne programe koji bi omogućili žrtvama da se osamostale i izgrade novi život bez nasilja.
Pored toga, važno je raditi na edukaciji zajednice o nasilju u porodici. Podizanje svesti o ovom problemu može pomoći u smanjenju stigme koja okružuje žrtve i ohrabriti ih da potraže pomoć. Takođe, edukacija muškaraca i mladića o zdravim odnosima i poštovanju može biti ključna za sprečavanje nasilja u budućnosti.
U zaključku, slučaj B.Đ. osvetljava složenost problema nasilja u porodici u Srbiji. Iako pravosudni sistem pokazuje znakove napretka u suočavanju sa ovim pitanjem, još uvek postoji mnogo posla. Potrebno je zajedničko delovanje svih sektora društva kako bi se postigla stvarna promena i zaštitile žrtve nasilja. Samo kroz sveobuhvatan pristup možemo se nadati da će se smanjiti broj slučajeva nasilja u porodici i stvoriti sigurnije okruženje za sve članove društva.
