Rediteljka i direktorka Instituta za performativne umetnosti i socijalni rad, Marina Kovačević, izjavila je da programi koji se sprovode u kazneno-popravnom sistemu Srbije imaju za cilj korekciju ponašanja, a ne kaznu. Ovi programi, uz podršku Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, omogućavaju bivšim osuđenicima da se promene na bolje kroz različite obuke i tretmane.
Kovačević je naglasila da je promena moguća samo za one koji to žele, te da su predispozicija, vera u sebe i želja ključni faktori za uspeh. „Ovi programi komuniciraju sa onim dobrim u nama, sa onim što možemo da budemo“, rekla je ona, objašnjavajući da svrha zatvora nije samo kazna, već i lakša integracija osuđenika u društvo.
U okviru službe za tretman, postoje razni programi koji se kreću od psihološke podrške do stručnih obuka. Kovačević je istakla važnost procesa, naglašavajući da svako ima pravo na grešku, ali i priliku da tu grešku ispravi. U Sremskoj Mitrovici, na primer, realizuju se programi za deficitarna zanimanja, kao što je potkivanje konja, koje može biti veoma dobro plaćeno. Međutim, Kovačević naglašava da nije dovoljno samo savladati zanat; važno je da se osuđenici osećaju kao ljudi i dobiju validaciju od zajednice.
Jedna od zanimljivih oblasti koja se razvija je dresura pasa, koja ne samo da je isplativa, već doprinosi razvoju emocionalne stabilnosti i odgovornosti. Mnogi učesnici programa izražavaju želju da se udalje od kriminala, a Kovačević je podelila iskustva bivših osuđenika koji su pronašli smisao u radu sa psima. Takođe, snimljen je dokumentarni film „Šapa spasa“, koji će biti prikazan u KC Gradu.
Pored toga, Kovačević je govorila o umetničkim projektima koji uključuju predstave inspirisane delima Fjodora Dostojevskog, u kojima su učestvovali i osuđenici. Ove predstave su prikazale dinamike unutar zatvorske zajednice, a jedan od osuđenika je rekao: „Ja živim Dostojevskog“. Predstava je izvedena 17 puta u kazneno-popravnim zavodima, a finale je bilo pred publikom, što je predstavljalo simboličko vraćanje duga zajednici.
Kovačević je takođe istakla problem zlostavljanja u detinjstvu, koje često oblikuje kasnije nasilno ponašanje. Istakla je da zlostavljana deca često postaju nasilnici, dok društvo nastavlja da ih kažnjava, ne istražujući uzroke njihovog ponašanja. U okviru ženskog zatvora, realizovan je program „Njena priča“, koji se bavio nasiljem nad ženama kroz pozorište i kreativno izražavanje, gde su učesnice mogle da izraze svoja osećanja i iskustva.
Govoreći o položaju žena u zatvoru, Kovačević je naglasila da su one često dvostruko stigmatizovane, a njihova dela su često odgovor na teške životne okolnosti. U zatvoru u Požarevcu, primećeno je da se s osuđenicama kvalitetno radi kroz različite obuke i umetničke projekte.
Kada je reč o postpenalnom prihvatu, Kovačević je ukazala na važnost ovog perioda nakon izlaska iz zatvora, kada su bivši osuđenici često najosetljiviji. Mnogi od njih nemaju dokumenta, posao ili potrebnu podršku, što otežava njihovu reintegraciju u društvo. Uporedila je srpski sistem sa američkim, naglašavajući da su kaznene politike u SAD strože i manje usmerene na rehabilitaciju.
Kovačević je zaključila da je poštovanje ljudskih prava u Srbiji na višem nivou nego u mnogim drugim zemljama, uključujući i SAD, gde zatvorenici često nemaju priliku za rehabilitaciju i povratak u društvo. Ona je istakla potrebu za razumevanjem i podrškom bivšim osuđenicima kako bi im se omogućila druga šansa u životu.
