April prolazi veoma brzo, dani naprosto lete jedan za drugim. Slavka, glavna junakinja ove priče, broji dane do svog odlaska. Oseća tugu jer zna da će izgubiti bliskost sa Markom, kolegom čija joj je podrška mnogo značila od njenog dolaska iz Slovenije 1944. godine. Njihovi susreti, iako su bili profesionalne prirode, bili su prožeti posebnim osećanjima, koja su ostala neizrečena.
Sećanja je vodila unazad, na putovanja sa Markom i Titom u oslobođeni Zagreb i Ljubljanu, gde je bila svedok važnih trenutaka iz rata. Tokom tih putovanja, Slavka je bila u društvu Slobodana Penezića Krcuna, koji joj je pričao o teškim ratnim danima, uključujući i bitku u Prijepolju. Krcunova sećanja na prošlost, kao i Markova briga za Slavku, ostavljaju snažan utisak na nju.
Osećanja su postajala sve jača, a odlazak iz ureda, gde je provela tri godine, činilo se kao gubitak sigurnosti. Kako se bližio kraj aprila, Slavka je bila u Markovom kabinetu, kada je on konačno izgovorio reči koje su toliko dugo čekale da budu izrečene. Njihova ljubav, iako nikada ranije obelodanjena, bila je očigledna i oboma. Marko joj je predložio venčanje čim položi maturu, što je Slavku ispunilo radošću.
Odlazak do Markovog doma postao je putovanje ispunjeno strepnjom i srećom. Na prolećnom danu, Slavka je naišla na ratnog komandanta koji je ponudio da je odveze, ali je ona odlučila da pešači. Ovaj dan bi bio poseban, čak i da je padala kiša. Kada je stigla do Markovog doma, okupili su se u kabinetu da razgovaraju o budućnosti. Njihova namera je bila da se venčaju, ali datum još nije bio određen. Slavka je često posećivala Marka i njegovu porodicu, a kada je položila maturu, 17. juna 1947. godine, venčali su se.
Svadbeni dan bio je skroman, u skladu sa Markovim načinom života. Pored njih dvoje, prisustvovali su kumovi i nekoliko prijatelja, uključujući i Tita. Slavka je bila srećna što joj je brat donio lep kostim za venčanje. Tokom večere, Tito je zatražio da se pripreme sendviči, što je dodatno osvežilo atmosferu.
Markov kum, Krsto Popivoda, ispričao je anegdotu o tome kako je Marko predložio da Slavku ukloni sa posla pre nego što se njihovo prijateljstvo razvije u nešto više. Slavka se nasmejala i prokomentarisala kako su mogli da reše situaciju ranije, da su postupili tako.
Putovanje u oslobođenu Ljubljanu pružilo je Slavki priliku da ponovo vidi stare prijatelje iz slovenačkih partizana. Iako je put bio težak, doživela ga je kao poklon nakon oslobođenja. Njena sreća zbog povratka u Ljubljanu bila je neizmerna, a radost u oku prijatelja koji su je dočekali bila je neprocenjiva.
U narednom izdanju, biće reči o tome kako je Ranković postao Titov venčani kum, što dodatno osvetljava značaj njihovih međusobnih odnosa i političkih veza u tom turbulentnom vremenu. Slavka, sada kao Markova žena, suočiće se s novim izazovima i odgovornostima, ali će njihova ljubav ostati središnja tačka njenog života.
