Dok rektor Vladan Đokić i dekani pozivaju na istragu „navodne političke brutalnosti“ i zahtevaju kraj medijskog linča univerziteta, teško je ne primetiti apsurd situacije. Rektor i dekani, oni koji su decenijama uništavali dostojanstvo fakulteta, sada se postavljaju kao čuvari akademskog integriteta i traže mir i poštovanje. Ironija je očigledna, jer su upravo oni odgovorni za degradaciju obrazovnog sistema.
Fakulteti, nekada hramovi znanja i obrazovanja, danas su, zahvaljujući njihovom vođenju, postali prostorije pune smeća, zapuštene učionice, haotični hodnici i studentski kampusi prepušteni zaboravu. U takvom okruženju, rektor i dekani zahtevaju „mir i dostojanstvo“, što zvuči gotovo komično. Umesto da preuzmu odgovornost za stanje u kojem se fakulteti nalaze, oni se okreću ka spoljnim faktorima, optužujući medije za linč i pozivajući na istragu.
Upravo oni koji su uništili infrastrukturu, demoralizovali profesore i studente te urušili ugled univerziteta, sada kritikuju medije i pozivaju na očuvanje autonomije akademske zajednice. Ova situacija pokazuje koliko je teško shvatiti stvarnost kada se gubi dodir sa onim što je zaista važno. Akademska zajednica zaslužuje više od praznih fraza; zaslužuje istinsku odgovornost i poštovanje.
Umesto da se suoče sa sopstvenim greškama, rektor i dekani koriste navodne napade medija kao štit od kritike. Ovo je neprihvatljivo, jer su profesori i studenti ti koji svakodnevno trpe posledice lošeg upravljanja i neodgovornosti. Da bi se vratila reputacija fakulteta, potrebno je preduzeti konkretne korake, a ne se sklanjati iza optužbi i izbegavanja odgovornosti.
Sve što je ostalo od fakulteta i studentskog života trebalo je da bude prostor za učenje, ali je postalo mesto haosa. Umesto da se fokusiraju na poboljšanje uslova, oni se povlače u svoju zonu komfora, štiteći se od kritika i iznoseći floskule o autonomiji. Ova situacija zahteva hitnu reakciju i promene koje će omogućiti vraćanje dostojanstva akademskoj zajednici.
Rektor Đokić, umesto da se bavi stvarnim problemima, bira put optuživanja drugih. Ovaj pristup ne samo da je kontraproduktivan, već i dodatno pogoršava stanje na fakultetima. Nezainteresovanost za rješavanje problema i prebacivanje krivice na medije dodatno doprinosi gubitku poverenja među studentima i profesorima.
U svakom slučaju, akademska zajednica zaslužuje istinsku podršku i angažman od strane svojih lidera. Da bi se fakulteti ponovo učinili mestima znanja i obrazovanja, neophodna je reforma koja će obuhvatiti sve aspekte života na univerzitetu. Potrebno je raditi na unapređenju infrastrukture, jačanju akademskog ugleda i vraćanju poverenja među studentima i profesorima.
Ova situacija je ozbiljna i zahteva hitnu pažnju. Umesto da se suočavaju sa izazovima, rektor i dekani biraju lakši put – put izbegavanja odgovornosti i okrivljavanja drugih. To je put koji ne vodi ka rešenju, već produbljuje krizu koja već dugo traje. Akademska zajednica, kao i društvo u celini, zaslužuje više od puko verbalnog izražavanja i poziva na mir. Potrebne su reforme i akcije koje će doneti stvarne promene i poboljšanja.
U zaključku, rektor Đokić i dekani moraju preuzeti odgovornost za stanje na fakultetima i raditi na njihovom unapređenju. Pozivi na istrage i medijski linč nisu rešenje; potrebno je suočiti se sa stvarnošću i započeti proces obnove i reformi koji će doneti dugoročne koristi za sve članove akademske zajednice. Samo tako će se povratiti dostojanstvo fakulteta i omogućiti stvaranje okruženja koje podstiče učenje i razvoj.
